„Rekao sam da će se to desiti“ – to u politici nije argument kada se neki užasan događaj odvija pred našim očima. Nažalost, neke političke odluke se donose ili uz oslanjanje na nadu ili kao brzo rešenje za neki akutni problem. Ovu potonju varijantu je primenila kancelarka Angela Merkel, kada je prošle jeseni rešila da privremeno okonča izbegličku krizu uz pomoć turskog predsednika Erdogana. Bio joj je potreban izlaz i ona je odigrala na kartu bar kakve-takve demokratske stabilnosti u Turskoj. Ta nada se ispostavila kao iluzija.

Staljinističke čistke

To je najjasnije izrazio komesar za proširenje EU kada je rekao da je turska vlada očigledno odavno pripremila liste za hapšenje hiljada ljudi - i sada ih samo izvadila iz fioka. Ono što se tamo upravo dešava, nije sponatna reakcija na pokušaj vojnog puča, već je to dugo planirano elilminisanje svih političkih protivnika predsednika i njegove AKP. U Evropskom parlamentu su se već oglasili neki koji to nazivaju staljinističkim talasom čistki. Kurs je jasan: na kraju će Redžep Tajip Erdogan biti neprikosnoveni vladar, opozicija će nestati u zatvorima a Turska će iz demokratije preći u diktaturu.

Politički protivnici predsednika mogu još da budu strećni ako završe samo u zatvoru. Jer, Erdogan, svom snagom populizma, radi i na ponovnom uvođenju smrtne kazne. Brisel se bar o tome jasno odredio: to bi značilo trenutni kraj pregovora o pristupu Turske EU. Čak je i Berlin to potvrdio, iako se nemačka vlada prema Ankari odnosi veoma oprezno a ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer izvodi jedan već nedostojan ples po jajima. Postoji i preterana diplomatska uzdržanost.

Turski predsednik može da daje oduška svojim diktatorskim prohtevima i zato što je siguran da je potrebniji Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi nego one njemu. To je na prvi pogled tačno: Evropljani su se, svojim dilom o izbeglicama, u velikoj meri prepustili njegovoj volji. Ali, to ne sme da paralizuje EU. Jer, šta bi Erdogan mogao da učini Evropi? Da otvori kapije i pošalje tamo nekoliko miliona sirijskih ratnih izbeglica? I kada bi to pokušao – ionako mnogi smatraju da nije Turska ta sprečava dolazak izbeglica u Evropu, već da je to efikasno postignuto zatvaranjem Balkanske rute. Erdogan razume samo veoma jasne reči koje prate isto tako jasna dela. Tek kada Evropljani odustanu od svojih obzira kada je reč o dilu oko izbeglica, moći će da ga ubedljivo upozore na posledice njegovih postupaka i zaprete mu prekidom odnosa. Još ima malo vremena, ali kada Erdogan sprečavanje puča pretvori u preuzimanje totalne vlasti, Evropska unija će morati da reaguje – ili će izdati samu sebe.

EU i SAD nemaju kako da utiču na Erdogana

Još važnija je saradnja sa Turskom u NATO. Ta zemlja je zbog svog geografskog položaja najvažniji partner u borbi protiv IS i traženju rešenja za građanski rat u Siriji. Ministar spoljnih poslova SAD Džon Keri zato je ukazao da članstvo u NATO znači i opredeljenje za demokratiju. Ali, grabeći vlast u ruke i stavljajući na kocku čak i odnose sa SAD, Erdogan pokazuje da ga normalni politički obziri više ne interesuju. I sastanak sa ruskim predsednikom Putinom, zakazan za sledeći mesec, još je jedan signal za promenu strategije u Ankari.

Sultan sa Bosfora trenutno ne može biti zaustavljen političkim sredstvima. Jedino što može da mu stvori teškoće jeste ekonomska kriza. A ona počinje slomom turizma koji je važan izvor prihoda, pa ide sve do povlačenja investitora i zapadnih firmi. Međutim, EU i SAD trenutno mogu samo da posmatraju dešavanja. Ako Erdogan uništi sve veze kako bi ostvario totalnu vlast, Evropljanima neće preostati drugo nego da žale građane Turske.