U Turskoj su se, uz posredovanje Ankare, ponovo sastali ukrajinski i ruski pregovarači. Ukrajina je, prema sopstvenim izjavama, Rusiji tokom pregovora predložila novi sistem bezbednosnih garancija. Tursku takođe smatramo jednim od mogućih glavnih garanta, saopštila je ukrajinska delegacija. Nakon pregovora, zamenik ruskog ministra odbrane Aleksandar Fomin najavio je da će njegova zemlja „radikalno“ smanjiti vojne aktivnosti u blizini Kijeva i Černigova.

Neizvesno je, međutim, da li će obećanja biti ispunjena. Ipak, sastanak je već diplomatski uspeh za Tursku, jer ima nade – nade u prekid vatre u Ukrajini, nade u rešenje.

-pročitajte još: Bajraktar: turski borbeni dron u ratu u Ukrajini

Turski predsednik Redžep Tajiš Erdogan uoči pregovora je naglasio da njegova zemlja nije igrala zvaničnu posredničku ulogu. Ipak, Ankara je spremna da stvori uslove koji podržavaju mirovni proces. Erdogan se i pre rata više puta nudio da bude posrednik. Međutim, njegovi predlozi nisu doprli do ušiju njegovog ruskog kolege Vladimira Putina.

Za stručnjaka za Rusiju i slobodnog publicistu Ajdina Sezera, to nije iznenađenje. Jer, Ankara je sve do rata u Ukrajini jasno bila na strani Kijeva, uprkos bliskim ekonomskim vezama sa Moskvom. Turska vlada sklopila je ugovore o oružju sa Ukrajinom i koristila svaku priliku da brani integritet i suverenitet te zemlje, podseća Sezer u intervjuu za DW.

Ankara je na taj način stala na stranu Kijeva i, prema Putinovom tumačenju, ona nije nezavisna. Zbog toga je Rusija odbila Erdoganove ponude da bude posrednik, navodi Sezer.

U stvari, turski predsednik je poslednjih godina više puta isticao punu podršku svoje zemlje Ukrajini i odbio je da prizna Krim kao rusku teritoriju. Pored toga, Erdogan se predstavljao kao zaštitnik muslimanskih krimskih Tatara, za koje je Ankara izgradila stambene projekte i džamije.

Između dve stolice

Od početka rata, međutim, Ankara vodi još oprezniju liniju nego ranije. Predsednik Erdogan takav stav naziva „aktivnom neutralnošću“. U praksi, to znači nastavak održavanja bliskih odnosa sa obema zemljama, konstantni dijalog i nikako pravljenje grešaka.

Prema mišljenju Beate Apelt iz predstavništva nemačke fondacije „Fridrih Nauman“ u Istanbulu, turski predsednik ovako deluje iz izvesne nužde. Apelt – koja je takođe dugo vodila projekte i u Ukrajini – ukazuje da je Ankara do sada imala uspešne odnose i sa Kijevom i sa Moskvom. Turska takođe ima poseban položaj u odnosima NATO i Rusije. Ako bi rat naterao Ankaru da „pokaže svoje boje“, Erdogan bi se, smatra Apelt, našao u dilemi: Turska je s jedne strane vezana jer je članica NATO, a sa druge strane, ta zemlja je u mnogo čemu zavisna od Rusije.

Odnos Ankare sa Rusijom

Turska je pre svega zavisna od ruskog gasa. Prema zvaničnim podacima, Turska zadovoljava otprilike trećinu svojih potreba za prirodnim gasom iz Rusije. Prvu tursku nuklearnu elektranu u južnom lučkom gradu Mersinu gradi ruska državna kompanija „Rosatom“. Rusija je vodeće inostrano tržište za turske građevinske kompanije, a takođe je i važno tržište za poljoprivredne proizvode iz Anadolije. Pri tom je Turska iz Rusije prošle godine uvezla gotovo 70 odsto svojih potreba za pšenicom, a i svake godine oko 20 odsto turista u Turskoj stiže iz Rusije.

Apelt godinama prati odnose Moskve i Ankare. Ona ukazuje da je Moskva, kako bi izrazila nezadovoljstvo podrškom Turske Ukrajini, više puta koristila trgovinske veze na štetu Turske. Tako je Rusija 2021, nakon što se Erdogan sastao sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, odmah obustavila komercijalne letove za Tursku. Poslednjih godina sve češće su vraćani turski poljoprivredni proizvodi zbog navodne kontaminacije pesticidima. Zanimljivo je da se to često vremenski poklapalo sa „nepoželjnim“ političkim koracima Ankare.

Bliske ekonomske veze sa Ukrajinom

Ali i Ukrajina je poslednjih godina postala važna za Tursku. Turske kompanije su od 2019. godine među najvažnijim direktnim stranim investitorima u Ukrajini. Turska je prošle godine, sa obimom od 4,5 milijardi američkih dolara, bila najveći strani investitor od toj zemlji. Prema Buraku Pehlivanu, predsedniku Tursko-ukrajinskog poslovnog udruženja, u Ukrajini je pre početka rata bilo aktivno oko 700 turskih kompanija. Obim bilateralne trgovine dosegao je u 2021. godini 7,4 milijarde dolara. Nedavno, 3. februara ove godine, Erdogan i Zelenski svečano su potpisali Sporazum o slobodnoj trgovini. Cilj toga je da se poveća obima trgovine na 10 milijardi dolara godišnje.

Ankara takođe snabdeva Kijev oružjem, recimo borbenim dronovima tipa Bajraktar TB2. Osim toga, potpisano je i nekoliko sporazuma između Kijeva i Ankare o nabavci motora i drugih komponenti za ratne brodove i borbene bespilotne letelice.

Koliko dugo će se tolerisati „aktivna neutralnost“?

Ajdin Sezer pretpostavlja da će Turska nastaviti da se drži svoje sadašnje linije – „aktivne neutralnosti". S obzirom na intenzivnu diplomatsku razmenu sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, holandskim premijerom Markom Ruteom i generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom, Sezar smatra da da je i Evropa, čini se, zadovoljna aktuelnom politikom Ankare.

Za Huseina Čičeka sa Univerziteta u Beču, Turska trenutno vodi „mudru politiku“, jer, kaže, podrška Ankare Ukrajini znači i „gušenje geopolitičkih ambicija Rusije u čitavom regionu“ – a između ostalog i u Siriji, gde Turska za ostvarivanje svojih ciljeva zavisi od dobre volje Moskve. Pored toga, sadašnja politika omogućava normalizaciju odnosa Ankare sa zapadnim saveznicima. Ostaje dakle da se vidi da li će Erdogan iskoristiti rat u Ukrajini da promeni političku situaciju u svoju korist, kaže Čiček.

Turska je trenutno u teškoj ekonomskoj krizi, što se može pripisati i Erdoganovoj politici niskih kamata. Nedavno je objavljeno da je zvanična inflacija 54 odsto. Godinu dana uoči izbora, vladajuća Erdoganova stranka AKP sve više gubi podršku. Uspešno posredovanje između Moskve i Kijeva moglo bi Erdoganu da pomogne da zaustavi takav razvoj događaja.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.