Turski predsednik je verovatno najopasniji onda kada je pritešnjen uza zid. Suočen s ekonomskim problemima i gubicima njegove stranke AKP, on se vraća prvobitnoj poziciji u svom načinu vladanja: pretnjama i igricama moći.
U svakodnevnom životu to se zove mobing. A Evropska unija je do sada uvek uzmicala.
U Ankari nije sve najbolje
Iz Turske trenutno stiže poplava protivrečnih informacija. Upravo je Vrhovni sud oslobodio novinare dnevnog lista „Džumhurijet“ koji su bili u zatvoru zbog navodnog političkog delikta. Ali hiljade drugih intelektualaca, pisaca ili učitelja i dalje su u Erdoganovim tamnicama. Zabrinutost za stanje ljudskih prava uvek je vodilo zamrzavanju pristupnih pregovora sa Turskom. Ali predsednik se sada ponovo okreće EU.
Redžep Tajip Erdogan želi promene jer mu je potrebna podrška. Pod ekonomskim je pritiskom i svaki signal da ga EU i dalje smatra partnerom bio bi od pomoći za finansijska tržišta. Pri tome je u igri modernizacija carinske unije sa Turskom, koja se traži godinama, a koja bi bila signal za zamrznuti pristupni proces ili za dodatnu injekciju u milijardama iz Brisela.
Oko predsednika se naime gomilaju znakovi koji pokazuju da on gubi vlast. U to se ubraja pobeda opozicije u Istanbulu ili formiranje novih stranaka, recimo ona bivšeg premijera Ahmeta Davutoglua i bivšeg ministra privrede Alija Babadžana. Ovaj drugi kritikuje pre svega sve manje poštovanje ljudskih prava, ali i ekonomsku situaciju u Turskoj. Iako bi takvi pokreti vladajućoj AKP mogli da uzmu samo nekoliko procenata glasova, ipak je kraj ere Erdogana zamisliv. Ali predsednik neće pasti bez borbe – i zbog toga se ponovo okreće Evropskoj uniji.
Sirijske izbeglice – taoci turske vlade
Za zavrtanje ruku pri tom služi tri i po miliona sirijskih izbeglica. Pritom Erdogan koristi male, orkestrirane mere kako bi Briselu pokazao šta je u igri. Prvo se odjednom poveća broj pridošlica na grčka ostrva. Onda neregistrovani Sirijci bivaju vraćeni u ratna područja. Tamo, u severnoistočnoj kurdskoj oblasti, turski vlastodržac bi želeo da uz pomoć SAD stvori tzv. „zonu bezbednosti“ – kako bi primio pola miliona ili više novih izbeglica iz regiona oko Idliba – poslednjeg mesta gde se još uvek vode borbe.
Ali stvari ne funkcionišu onako kako bi on želeo. Ni Vašington ni Moskva nisu spremni da ga u tome podrže. Njegov pokušaj da dve sile okrene jednu protiv druge, dalekosežno jpropao.
Ostaju dakle Evropljani – zato što su u toj geopolitičkoj igri slabiji, manje odlučni i manje bezobzirni partneri. A Redžep Tajip Erdogan ne preza ni od čega i spreman je da ucenjuje sudbinom Sirijaca. On dobro zna da je Evropska unija 2015. godine upala u duboku političku krizu, jer su populisti veliki broj izbeglica koje su došle iskoristili za širenje nacionalizma i nesigurnosti među građanima. On takođe zna da njegova pretnja ponovnim otvaranjem granica u Briselu izaziva nervozno drhtanje.
Evropljani bi konačno trebalo da imaju strategiju
Poslednja odlučujuća bitka u Idlibu u znatnoj meri se odvija van evropske percepcije. To se zove „zamor u sažaljenju“. Ali ako odatle krenu novi talasi ratnih izbeglica, onda bi EU trebalo da ima nekakvu strategiju. Ako se ne želi da oni dođu u Evropu, onda bi morala da im se ponudi sigurnost na nekom drugom mestu.
Erdoganova „zona bezbednosti“ pri tom nije rešenje, jer on u regionu pre svega teži vojnoj kontroli nad kurdskim oblastima. I nije spreman niti je u stanju da preuzme na sebe zbrinjavanje velikog broja sirijskih izbeglica. Tu su potrebni Evropljani. A oni bi konačno morali da odluče kako žele da se ponašaju u toj krizi. Ako postoje bilo kakvi ostaci humanitarnih vrednosti, onda bi oni sada morali da pokrenu pregovore i da odluče koji doprinos žele da daju i u koliko saradnje s turskim predsednikom žele da se upuste.
-pročitajte još: Srbija na tapetu zbog izručenja Kurda u tursko mučilište
To je spoljnopolitička dilema. S jedne strane se ne želi da se podupire Erdoganova moć koja je u opadanju. S druge, ne može se ni njemu, a ni Amerikancima prepustiti sudbina Sirijaca u regionu.
Brisel je, međutim, zauzet teatrom oko Bregzita, smenom vlasti u evropskim institucijama, kao i drugim svakodnevnim brigama. Za veliku dramu na tursko-sirijskoj granici jedva da preostaje pažnje. Postoji opasnost da Evropljani ponovo reaguju tek kada bude suviše kasno. Da time sebe još jednom i bez otpora isporuče uceni turskog predsednika. I da na kraju rešenje, kako za sirijske izbeglice, tako i za evropske ciljeve u politici prema Turskoj, bude loše.