DW: Građani Republike Srpske su se, sa skoro sto odsto glasova, izjasnili za dalje obeležavanje Dana RS, iako je Ustavni sud BiH to zabranio. Što to sada znači za Bosnu i Hercegovinu?

Tobijas Flesenkemper: Sasvim je jasno da je namera ljudi koji su organizovali referendum, dakle predsednika RS Milorada Dodika i njegove političke stranke, nije da se ojača zajedništvo u Bosni i Hercegovini. Namera tog referenduma bila je da se potkopa zajednički rad unutar države BiH. A to je loše i, prema mom mišljenju, znak da Dodik i njegovi saveznici uništavaju Bosnu i Hercegovinu.

Zvanični razlog za održavanje tog referenduma bio je Dan RS. Da li je to stvarna pozadina referenduma?

Dan Republike Srpske je veoma problematičan dan. Kada je Radovan Karadžić, tada kao prvi predsednik Republike Srpske, 9. januara 1992. proglasio nezavisnost Republike Srpske, to je išlo ruku pod ruku s planom koji je od 1991. bio pripremljen za proterivanje nesrpskog stanovništva s područja koje je Republika Srpska prisvojila. To znači da je taj dan opterećen. To zna svako i u BiH, i u međunarodnoj zajednici, ali i svako ko je želeo da održi referendum o tom danu. Ne radi se, dakle, o pravnom pitanju obeležavanja Dana Republike Srpske, već o tome kako izgraditi zajednički život u budućnosti i kako Bosnu i Hercegovinu učiniti zajedničkim projektom.

Da li se ovakvim referendumima i sličnim koracima političara zaoštrava nacionalizam u Bosni i Hercegovini?

Da, sasvim jasno. Reč je o etno-nacionalizmu koji se širi u Evropi. Bosna i Hercegovina tu nije nikakav izuzetak. Viktor Orban, premijer Mađarske, upravo saziva referendum o odlukama Evropske unije o raspoređivanju izbeglica. Te vrste referenduma kojima se pokušava da se ljudi nahuškaju jedni protiv drugih, postaju sve popularniji. A tu u igru ulazi Evropska unija sa svojom ulogom, jer ona, izgleda, nije u stanju da adekvatno reaguje na takve izazove, provokacije i potkopavanja njenih sopstvenih vrednosti.

Bosna i Hercegovina se, međutim, nalazi na putu ka Evropskoj uniji – doduše sporo i u gotovo stalnom zastoju. Ipak, ta zemlja započela je proces evropske integracije. Zato su sve glasniji zahtevi da Evropska unija, odnosno međunarodna zajednica, reaguje. Kako Vi to procenjujete?

Tih zahteva je bilo još 2006. godine, u vreme kad je Milorad Dodik bio premijer Republike Srpske i kada je hteo da održi prvi referendum. Tada se radilo o nezavisnosti Republike Srpske. Nakon toga je bilo i drugih pokušaja da se sprovede referendum o temama poput državnog suda, itd. Sada se to završilo referendumom o Danu RS. Ali to neće imati posledice. Generalno gledano, Evropska unija bi to što se upravo dogodilo u Republici Srpskoj, najradije da ignoriše.

Međutim, tu postoji još jedan problem. To što se sada preduzima s ciljem potkopavanja uloge Evropske unije na Zapadnom Balkanu, delom snažno podržava Rusija. Najkasnije od rata oko Krima 2014. godine, Rusija igra veću ulogu na Balkanu i svojom politikom deluje u pravcu eskalacije. Ona je sada otišla i korak dalje, i očigledno podržava Milorada Dodika u njegovoj politici koja nije usmerena ka Evropi. Proces približavanja Evropskoj uniji, onako kako trenutno izgleda, nije u stanju da zaista pruži važan, politički impuls Bosni i Hercegovini. Čitav razvoj situacije više pokazuje da EU gubi autoritet i ovlašćenja na Zapadnom Balkanu.

Što bi onda bilo dobro rešenje za Bosnu i Hercegovinu kako bi mogla dalje da se razvija i napreduje?

Postoje razne stvari koje bi sada trebalo uraditi. Poruka EU o tome šta se dogodilo (o referendumu, prim.ur.) morala bi da bude jednoglasna. Evropska unija ne može da ignoriše takav razvoj događaja. Valentin Incko je, u izjavi za medije, rekao da Dodik planira da održi referendum o nezavisnosti Republike Srpske 2018. godine. Zato se sada mora pokazati odlučnost. Mišljenja sam da bi napredak BiH ka Evropskoj uniji itekako trebalo ubrzati, ali se istovremeno mora pronaći mogućnost da se ponovo pokaže autoritet tako što bi se razmotrilo da li je moguće sprovesti ciljane mere protiv ljudi koji potkopavaju zajednički život u BiH. Politički se mora reagovati, mora se raditi na smirivanju sukoba i mora se poboljšati zajednički život u BiH. Ipak, neko jednostavno rešenje za Bosnu i Hercegovinu nije na vidiku.

Da li bi Nemačka mogla da odigra neku jaču ulogu pri pronalaženju rešenja, uzimajući u obzir pokrenutu nemačko-britansku inicijativu na Zapadnom Balkanu?

Pre svega, radi se o tome da Nemačka pojača svoje delovanje na polju kulturne politike u tom regionu. Ukidanje medija na jezicima u tom regionu, ali i razmena učenika i neka druga polja – tu se mnogo toga propustilo. Na tom planu je Rusija mnogo toga uradila, ali poruke koje Putinov režim šalje, nisu prijateljske kada je u pitanju miran suživot. Nemačka bi trebalo, i u okviru Evropske unije, da pokrene inicijativu koja bi dovela do zajedničkog stava EU. Naravno da je nemačko-britanski tandem oslabljen zbog britanskog referenduma o izlasku iz Evropske unije – koji takođe nije bio bez etno-nacionalističkih prizvuka. Problematika sa trendom jačanja etno-nacionalizma u BiH je ta što je tamo još uvek sveže sećanje kod ljudi na ratna događanja devedesetih godina. S obzirom na tu činjenicu, veoma je neodgovorno igrati se tim emocijama i tim problemima.

Tobijas Flesenkemper je projektni direktor pri istraživačkom centru CIFE (Centre international de formation européenne) u Nici, a predaje i Evropsku politiku na Univerzitetu u Kelnu. Osim toga, član je predsedništva Društva za jugoistočnu Evropu.