Da li je EU mogla da posreduje u rešavanju konflikta? Da, da su joj dozvolili. Sada se radi o budućnosti. Podrška vladi u Madridu nema alternativu, smatra Bernd Rigert.

Jednostranim proglašenjem nezavisnosti od strane katalonskog parlamenta za Evropsku uniju se u praksi ništa ne menja. Između Španije ili Francuske i Katalonije neće biti carina, saobraćajnih kontrola, nikakvih ograničenja u protoku robe i kapitala. Iz ugla EU, Katalonija ostaje deo Španije, pa tako i teritorija EU. Svi ljudi koji žive u Kataloniji i dalje će zadržati „državljanstvo unije“, imaće pravnu garanciju slobode kretanje i biće im zaštićene osnovne vrednosti unutar EU, koje su čak iznad nacionalnog prava. U slučaju Katalonije EU je jasna kao retko kada.

Proglašenje nezavisnosti protivreči španskom ustavu. Smenjena katalonska vlada ugrožava vladavinu prava u Španiji. Evropska komisija, Evropski parlament i svih 28 zemalja članica odbijaju da priznaju „Republiku Kataloniju“. U Evropskoj uniji već postoji dovoljno problema, tačno kaže predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. Sa 95 malih država u EU, sistem bi verovatno doživeo slom, zna Luksemburžanin, koji i sam dolazi iz jedne samouverene, patuljaste države.

EU nije bila tražena kao posrednik

Na često postavljano pitanje, da li je EU ranije morala da se umeša i politički posreduje, ipak može da se odgovori sa - Da. Međutim, EU nije kriva što do toga nije došlo. Španska centralna vlada nije htela posrednika. EU ne može da je primora na to. Verovatno su Žan-Klod Junker i predsednik Saveta EU, Donald Tusk, morali aktivnije da se nude kao posrednici. Ali, na kraju krajeva, jasan i odlučan stav vlade Rahoja u Madridu tome nije dao prostora. Pravna gledišta Madrida i Brisela su potpuno identična. Integritet države članice Španije ima prioritet, i prema evropskim ugovorima i prema međunarodnom pravu. Pravo katalonskog regiona na nezavisnost ne može da se temelji na međunarodnom pravu. Pravo na samoopredeljenje ne obuhvata i pravo na otcepljenje, kojem se protivi matična zemlja.

O represiji ili masovnom kršenju ljudskih prava u Kataloniji, sa stanovišta EU, ne može biti reči. Španija je funkcionalna demokratija. Absurdno je da upravo zagovornici Bregzita i druge nacionalističke snage u Evropi prebacuju EU da nije pomogla Kataloniji. Zar nisu oni ti koji EU neprestano optužuju da se u sve meša i koji tvrde da Brisel sve diktira? I sada bi Brisel trebalo da se umeša iako za to ni u koma slučaju nije zadužen ili ovlašćen? Ni poređenje sa Poljskom i Mađarskom nije opravdano. Tamo EU ispituje vladavinu prava na nivou cele države. U Poljskoj ili Mađarskoj nije reč o separatizmu i secesiji, već o kršenju principa podele vlasti, propisanog evropskim ugovorima.

Omogućiti slobodne izbore

Potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans je inače opravdao i upotrebu prekomerne sile španske države u obračunavanju sa separatistima. Sledećih sedmica španska vlada bi morala da bude oprezna prema eventualnom otporu zbog madridske uprave nad Katalonijom. Slike policijskog nasilja kakve su viđene na ilegalnom referendumu 1. oktobra samo idu na ruku pobunjenika. EU bi trebalo umereno da utiče na obe strane, ukoliko uošte ima prilike za to, kako bi se kratko uoči Božića, u Kataloniji održali fer regionalni izbori. Aktivniju ulogu trebalo bi da ima u pregovorima koji će potom uslediti o autonomnom statusu i pomirenju duboko podeljenog regiona.

To bi bilo u interesu svih građana Unije, jer privredno slabljenje Španije, nova zaduživanja, finansijska kriza kao i ugrožavanje zajedničke valute, zbog katalonske krize, nikome ne odgovora.

Izjava belgijskog državnog sekretara, Tea Frankena, da bi smenjeni katalonski predsednik možda u Belgiji mogao da dobije azil, mora da se tretira onakvom kakva jeste: kao flamanski folklor jednog desničarskog populiste.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android