Kako da se smanji broj izbeglica koje samostalno pokušavaju da dođu u Evropsku uniju bez dozvole? Odgovor na to pitanje godinama zaokuplja šefove država i vlada Unije, a njihov najnoviji odgovor na to je: sporazumima o migracijama.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen će ovog četvrtka 2. maja, zajedno s predsednikom Kipra Nikosom Hristodulidisom otputovati u Bejrut kako bi sklopili takav sporazum s Libanom.

Hristodulidis je prethodno alarmirao: njegova zemlja „više nije u stanju da prihvati još više sirijskih izbeglica“. Samo od početka 2024. do te zemlje u istočnom Sredozemlju neregularno je stiglo oko 4.000 ljudi – u prvom tromesečju prošle godine, kako je rekao, bilo ih je 78. Izbeglički kampovi su prenatrpani, kaže Hristodulidis i dodaje da je nedavno naredio službenicima na Kipru da prestanu da obrađuju zahteve sirijskih izbeglica za dobijanje azila.

Zašto EU želi da podrži Liban?

Od izbijanja građanskog rata u Siriji 2011. Liban je prihvatio više od milion i po izbeglica iz susedne zemlje. Od Tripolija na severu Sirije, do Larnake na Kipru ima oko 200 kilometara vazdušne linije. Sirijske izbeglice stalno pokušavaju da tu rutu pređu čamcima.

Što se tiče Libana, on je u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. Brisel je zabrinut i zbog toga da će rat u Pojasu Gaze uticati i na Liban, pogotovo ako dođe do eskalacije sukoba između izraelske vojske i radikalnog islamskog Hezbolaha na jugu Libana. Tada bi, strahuje se, još više ljudi moglo da počne da beži iz Libana ka Evropi.

Prošle nedelje, libanski premijer Nadžib Mikati pozvao je EU da pomogne njegovoj zemlji u „vraćanju sirijskih izbeglica“. Ujedno je zatražio i „veću podršku oružanim snagama i službama bezbednosti“ kao i „razvojne i investicione projekte u područjima obnovljive energije, vode i održivog razvoja“.

Sporazum o migracijama: novac za prihvatanje izbeglica

Čini se da je Evropska unija spremna da po tom pitanju pomogne Libanu – a zauzvrat zahteva da Bejrut učini više kako bi sprečio prelazak izbeglica preko Sredozemnog mora. Pominje se „višegodišnja financijska i politička podrška“ – do 2027. godine.

Evropska unija već je sklopila takve sporazume s nekim drugim državama u severnoj Africi: u nekim slučajevima ona plaća milijarde ekonomski posrnulim državama, među kojima su npr. Mauritanija i Tunis.

Unije je sredinom marta sklopila i dogovor s Egiptom. Kairo će, prema tom ugovoru, u roku od četiri godine od Brisela dobiti 7,4 milijarde evra – kao kredite, ali i kao ulaganja u zelene tehnologije ili digitalizaciju zemlje. Zauzvrat, ta zemlja bi trebalo da preduzme snažnije mere protiv krijumčara i trgovaca ljudima, i da bolje zaštiti svoje granice sa Sudanom i Libijom.

Jug Evrope traži više sporazuma o migracijama

Kiparski predsednik Hristodulidis posebno se založio za novi sporazum EU s Libanom. „Želimo da pomognemo Libanu da se nosi s izbeglicama kako one ne bi u većem broju dolazile na Kipar“, rekao je on je u jednom intervjuu za nemačke medije prošle nedelje.

Hristodulidis dobija široku podršku drugih zemalja EU na obali Sredozemnog mora. Pre sedam dana, ministri unutrašnjih poslova Španije, Grčke, Italije, Malte i Kipra zajednički su pozvali EU da „proširi i produbi“ sporazume s važnim zemljama-porekla kako bi „obuzdala neregularnu imigraciju“.

Neke države EU čak se zalažu da se delovi Sirije razorene građanskim ratom proglase „sigurnim regionima porekla“ kako bi izbeglice koje dolaze iz tih delova zemlje mogle da se pošalju nazad.

Ucenjivanje Evropske unije

Ali, aktivisti za zaštitu ljudskih prava to oštro kritikuju. Međunarodne organizacije poput Amnesti internešenela u prošlosti su opsežno dokumentovale da su izbeglice koje su se vratile u Siriju ubijane, mučene, silovane i proizvoljno hapšene.

Sam Liban takođe nije sigurna zemlja za sirijske izbeglice, upozorava Fadel Abdul Gani, direktor Sirijske mreže za ljudska prava. „Izbeglice su diskriminisane, a i eksploatišu seu toj zemlji u kojoj je ekonomska situacija izuzetno loša“, rekao je Gani za londonski list „Nju Arab“.

Erik Markvart, poslanik u Evropskom parlamentu iz stranke Zelenih, kritikuje sporazume o migracijama navodeći da „nepouzdani partner“ na taj način ucenjuju EU. „Ako nema kontrole nad korišćenjem novca od strane diktatora, novca ne bi ni trebalo da bude“, kaže on misleći na sporazume s Tunisom i Egiptom. Osim toga, kako dodaje, sporazumi o migracijama ne odnose se na poboljšanje stanja ljudskih prava u samim državama ugovornim partnerima.

Liban doduše nije diktatura, ali ne samo da se nalazi u dubokoj ekonomskoj, već je i u političkoj krizi. Država nije imala predsednika od 2022. godine, a i premijer je samo vršilac dužnosti. Hezbolah je de falto preuzeo kontrolu nad velikim delovima te zemlje. Neizvesno je može li privremena vlada zaista da garantuje da će se sporazum poštovati i da fondovi EU neće biti izgubljeni.

Osim toga, organizacije za ljudska prava u prošlosti su više puta kritikovale da takvi sporazumi ne sprečavaju izbeglice i migrante da pređu u Evropu, već da ih samo guraju na sve opasnije rute.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.