EU: Torta iza bodljikave žice
9. avgust 2018.
Nadomak beogradske Železničke stanice – koja to više nije – vazduh je uvek zagušljiv, posebno ovog tropskog leta. Pre nego izađem iz autobusa u Gavrila Principa prinuđen sam da neko vreme slušam glas sredovečne, loše ofarbane Beograđanke koja iza meine svojoj kćerci objašnjava dublju pozadinu izbegličke krize: „To ti, bre, pričam celi život! Vidi ih! Mi rađamo dvoje a oni dvadeset i dvoje! Već su nas okupirali!“. Ona energično pokazuje prema ljudima koji na klupama u parku i ispod drveća traže nešto hlada. Izbeglice. Sa tim zajedljivim unjkavim glasom u ušima upućujem se ka Miksalištu. Ljubičasta baraka od 2016. služi kao prva adresa za sve koji su bežeći od neke nevolje stigli u Beograd.
Staro Miksalište je nestalo – srušeno je za volju „Beograda na vodi". Ne mogu a da ne primetim ironiju s kojom veliki arapski novac pomera muslimanske izbeglice u Beogradu kao da su stvari koje smetaju.
Dan kada su došli američki bombarderi
U glavnoj prostoriji tamnoputi mladići igraju stoni tenis ili ćaskaju u grupicama. Danijela Korać – Mandić je koordinatorka svih projekta Novosadskog humanitarnog centra. Jedan od njih je i kutak za majke i decu u Miksalištu. Ona me uvodi u prostoriju u kojoj jedna mlada trudnica iscrpljena leži na strunjači, dve devojčice se igraju na tepihu, jedna beba spava. Čija su ovo deca, pitam na engleskom. Javlja se mlada žena iz ćoška. Ona se zove Amila, ima 36 godina. Zove na kurdskom muža, u prostoriju ulazi Sarbas. On je razgovorljiviji. Kaže da su Kurdi iz Iraka, iz malog mesta između Kirkuka i Erbila. Pet meseci su u begu. Pitam – zašto?
„Prvo su došli naoružani ljudi Islamske države. Glavni mi je rekao da će nas ubiti ako im ne damo novac. Imali smo samo kuću. Moj brat živi u zapadnoj Evropi. Poslao je dobre pare za naše glave. Tako smo preživeli“, priča Sarbas. Verovatno je ovu priču morao više puta ponavljati tokom bega. On potom opisuje dan kada su došli američki avioni i ispustili svoje bombe na kurdske kuće u kojima su taborovali borci Islamske države. Kada je shvatio da porodica više nema gde, uputili su se ka Evropi. Došli su preko Turske i Bugarske. Amila kaže da su upravo stigli – iz Hrvatske: „Sedam puta pokušavamo preko Bosne da uđemo u Hrvatsku. Hrvatski policajci nam oduzmu kartice iz mobilnog telefona, strpaju u vozilo i izbace na granici".
Usijanim balkanskim putevima
Pitam ih da li su platili krijumčarima da ih nekako provedu do Nemačke, gde živi Sarbasov brat. „Ne“, odlučno odgovara on. „Mi nemamo više para. Ili nas neko poveze deo puta kolima. Ili idemo peške".
Zamišljam njih šestoro – majku, oca, četvoro dece između tri i osam godina, na usijanim balkanskim putevima. Da li su imali problema? Sarbas kaže da ih ljudi u Srbiji ne diraju. Poneko im pomogne. „U Bosni su ljudi čak spremni da pomognu, nezavisno od toga koje su vere. Valjda zato što nisu zaboravili šta je rat", kaže Kurd. Njegova žena dodaje da u Hrvatskoj nisu imali prilike da stupe u kontakt sa običnim ljudima jer su ih odmah dočekivali ljuti i glasni policajci.
Danijela Korać – Mandić mi objašnjava proceduru kroz koju prolaze izbeglice. Prvi korak je da izraze nameru da traže azil. Potvrda o izraženoj nameri, koja je ujedno i evidentiranje izbeglica sa uzimanjem svih podataka, važi 72 sata. Izbeglice su dužne da se jave u određeni prihvatni centar. Ako tamo postave zahtev za azil onda su pravno legalizovani i čekaju komisiju. Međutim, ako ne postave zahtev, onda su u nekoj vrsti pravnog vakuma. Oni su tada čekači u predsoblju bogatog dela EU. Pokušavaju ilegalnim prelascima granica ili uz pomoć krijumčara da odu dalje.
Srbija kao izbeglički protočni bojler
Prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice u Srbiji je u prvih šest meseci 3694 osobe „izrazilo nameru“ da postavi zahtev za dodelu azila. A zahtev je stvarno postavljen u 22 slučaja. U Srbiji će za sada ostati svega sedmoro ljudi kojima je odobren azil, a još devet osoba ima tzv. subpsidijarnu zaštitu, što znači da bi im prinudni povratak u njihovu zemlju zbog tamošnjih prilika ugrozio život. Ako se prilike jednom promene, oni će biti vraćeni.
Što se tiče Srbije, zaista se ne može govoriti o velikim brojkama. Oko 3500 izbeglica trenutno boravi u zemlji. Najveći broj njih, poput kurdske porodice koju sam upoznao, žele da odu dalje. Sarbas smatra da je imao veliki peh pa su ga hrvatski policajci svaki put uhvatili. Ipak, izgleda da je Hrvatska poradila na hermetičkom zatvaranju, približavajući se efikasnosti Mađarske. „Ne znam hoću li još jednom ići kroz Bosnu do Hrvatske. Možda se vratimo kući, u rat“, kaže on sa poslovičnim osmehom na licu u koji se uvuklo nešto zebnje.
Zdravstvenu zaštitu i smeštaj obezbeđuje država, ali lavovski deo plaća EU. Ne bi trebalo biti mesta za socijalnu zavist. U prošlogodišnjem zajedničkom godišnjem izveštaju nekoliko nevladinih organizacija „Help on the Route“ koji finasira EU kaže se da su policijsko nasilje kao i odbojni odnos stanovništva najizraženiji u Bugarskoj, ali da sve manje zaostaju Mađarska, Rumunija i Hrvatska. Srbija za sada nije visoko na toj listi. Ipak, kod mnogih postoji latentna odbojnost prema izbeglicama.
Torta Evropa - žica i „zveri"
Da život ljudi koji su u begu može visiti o tankoj niti pokazuje i nedavno ubistvo dvojice izbeglica, ustreljenih kod Rume. U spomenutom izveštaju se navodi jedna predstavnica NVO: „Na zvaničnoj strani Miksališta od na primer 100 komentara, možda dva su pozitivna. Ima i komentara: Da li vi znate da hranite zveri?..."
Pre nego što se vratim u svoj manje-više bezbedan svet, poželeću sreću kurdskoj porodici. Najmlađeg sina, Ulata, mogu da zamislim kao uspešnog fudbalera ili ministra u nekoj od zapadnih zemalja. Ili kao dete koje će odrastati uz nasilje u starom zavičaju.
Na bočnoj fasadi Miksališta domaći umetnici i izbeglice su naslikali mural: Evropa kao torta okružena bodljikavom žicom. Ljudi iz Srbije bi mogli da osete istinitost ovog prizora. Neka se samo sete beskonačnih ponižavajućih redova pred zapadnim ambasadama.