Da bi se razumelo šta se stvarno događa, nije dovoljno samo uprti prstom u tvrdoglave Valonce i svu krivicu za dramu oko sporazma CETA svaliti na zatucane protivnike slobodne trgovine. Svoj deo odgovornosti snose i Evropska komisija i članice Evropske unije, pa i sama Kanada.
Još pre godinu dana, Valonci su se, smatrajući da su gurnuti u zapećak od strane velikih međunarodnih koncerna, požalili Evropskoj komisiji koja vodi pregovore s Kanadom, izrazili svoju zabrinutost i preneli joj svoje želje. U aprilu se potom valonski parlament u jednoj rezoluciji izjasnio protiv CETA. Najkasnije tada, belgijski premijer i Komisija morali su da se trgnu i promisle kako da pravovremeno reaguju na otpor iz Valonije. Ali nije se dogodilo gotovo ništa. Iako je termin za samit Evropske unije i Kanade već odavno bio dogovoren, pustilo se da stvari idu svojim tokom.
Specijalne želje
A onda, samo par dana pre planiranog potpisivanja sporazuma – veliko iščuđavanje zbog tvrdoglavosti Valonaca. Ovi su se sa svoj strane osetili osokoljeni primerima drugih članica koje su takođe uspele da isposluju da im se ispune posebne želje ili su pretile ucenama: Rumunija i Bugarska su tako u „pregovarački kazan“ ubacile ukidanje viznog režima za svoje građane. Nemci su u zadnji čas izborili prihvatanje dodatnih klauzula koje Nemačkoj i ostalim članicama ostavljaju mogućnost izlaska iz CETA u slučaju da nemački sudovi na kraju ipak pronađu neku dlaku u jajetu.
Nemačke socijaldemokrate su u CETA, TTIP i globalnoj trgovini prepoznali temu za predizbornu kampanju i time ohrabrili svoju prijateljsku socijalističku vladu u Valoniji da okuša sreću. Bavarski regionalni „knez“, premijer Horst Zehofer iz CSU, smatrao je da je sasvim ispravno to što više parlamenata ima pravo glasa u složenim pregovorima o CETA.
Tome bi trebalo dodati i posmatračima sa strane teško shvatljivo državno ustrojstvo Belgije koja svojim regionalnim parlamentima i parlamentima raznih jezičkih grupa (ukupno se radi o pet zastupničkih tela) daje neuobičajeno velika prava prilikom odlučivanja o međunarodnim sporazumima. To, međutim, nije trebalo da bude iznenađenje za belgijskog premijera i Evropsku komisiju čija je centrala upravo u Briselu. Državne reforme sprovedene proteklih decenija i izuzetno kompleksne strukture federalno uređene Belgije, bile su poznate svima koja je ta tema interesovala. Uzgred budi rečeno – ni nemačka manjina na istoku zemlje koja broji oko 70.000 članova još nije dala zeleno svetlo CETA. Predsednik njihove regionalne vlade Oliver Paš još uvek se krije iza svojih kolega u Valoniji. Ali možda Nemačka zajednica Belgije (DGB), kako se zvanično zove taj savezni entitet, jedan od tri u Belgiji (pored Flamanske i Francuske zajednice, prim.red), ima potrebu da opali šamar saveznoj vladi u Briselu? Koga bi to čudilo nakon što je, posle Valonije, i Region glavnog grada Brisela u poslednjem trenutku uložio veto?
Troma i ucenjiva Unija
I Kanada je pravila greške. Kanađani su se u pregovorima suviše oslanjali na Evropsku komisiju i potcenili pojedinačne interese 28 članica. Kada se pregovara sa Evropskom unijom, onda ipak mora da se sklopi 28 pojedinačnih sporazuma, a ne jedan jedini sa čitavom EU – to su uvideli i kanadski stručnjaci. Komisija, pravno gledano, ima doduše mandat da samostalno pregovara, ali to članice očigledno ne shvataju previše ozbiljno.
Drama oko CETA pokazuje gde su granice Evropske unije. Jednoglasnost, što je preduslov za donošenje odluka, deluje kao nešto što je i tromo i podložno ucenama. U pregovorima sa SAD (oko TTIP) i Japanom, mora postojati bolja strategija. Zemlje-članice – i njihovi regioni – moraju, tamo gde je to potrebno, biti ranije uključeni u pregovore. To je naporno, ali očigledno neizbežno. Evropska unija se još jednom ka spolja predstavlja kao disfunkcionalna zajednica. Čak i oni njeni građani koji prema njoj gaje simpatije, sada će se zapitati: čemu još služi Unija koja ni tamo gde bi trebalo da bude najjača i gde joj je glavni smisao – na polju trgovine i zajedničkog tržišta – ne funkcioniše? Da li će samu sebe da uguši?
Naravno da je odlaganje potpisivanja CETA sramota – ali još uvek nije smak svijeta niti kraj svih trgovinskih sporazuma. Konačno, i jedna i druga strana imaju ekonomski interes da sporazum na kraju ipak bude sklopljen. Još uvek smo „u fazi potpisivanja“. Faza ratifikovanja u Evropskom i još 28 nacionalnih parlamenata, kao i u čitavom nizu regionalnih i pokrajinskih (između ostalog i u valonskom) tek sledi.
Strah od globalizacije
Ako se malo pogleda unazad, može se videti da su Valonci možda samo otvoreno rekli ono što mnogi građani EU potajno misle: da ih posledice globalne trgovine i poslovanja pomalo plaše. Povlačenje u sopstvenu puževu kućicu i povratak nacionalnim vrednostima trenutno su u modi. I izlazak Velike Britanije iz Evropske unije izraz je tog mračnog stanja evropskog duha. A i u Nemačkoj populisti i sleva i zdesna napadaju slobodnu trgovinu i EU. Rezultat referenduma o sporazumu između EU i Ukrajine u Holandiji, uspeh nacionalista na predsedničkim izborima u Austriji, mađarsko „ne“ prilivu izbeglica – sve su to simptomi duboke krize poverenja u EU.
A pred nama je iduće izjašnjavanje evropskih građana koji bi Evropskoj uniji moglo da zada novi bolan udarac: italijanski premijer Renci pozvao je građane da se početkom decembra izjasne o dalekosežnim i dubinskim ustavnim promenama. Rencijevi politički protivnici, pak, taj referendum stilizuju kao očitovanje o EU, iako o njemu neće biti spomena na glasačkim listićima.