Bila jednom jedna zemlja koja je tokom četiri sedmice prikazala svoje najbolje strane. Doslovno je shvatila moto „Svet u gostima kod prijatelja“ i tokom juna i jula 2006. godine bila tako simpatični i opušteni domaćin da su se gostujući navijači u neverici pitali: „Ma jesu li ovo još uvek Nemci?“

I vreme je tog leta htelo Nemačku, sijalo je sunce, kupalo se u moru crno-crveno-zlatnih zastava. Delovalo je da je dobro raspoloženje zarazno.

Tako otprilike glasi bajka koju su Nemci nazvali „Letnjom bajkom“. O Svetskom prvenstvu u fudbalu 2006. godine i danas se priča kao trenutku kad se Nemačka pokazala svetu drukčijim licem.

Petnaestak godina nakon ujedinjenja, šezdesetak godina nakon Drugog svetskog rata i poraza nacizma, Nemci su se okuražili da mašu svojim zastavama kao i svi ostali i da budu deo opšte fudbalske euforije.

Bajka, doduše, prećutkuje ponešto, recimo da je mutnim šemama nemački Fudbalski savez kupio održavanje prvenstva u svojoj zemlji.

Teško poređenje

Osamnaest godina kasnije se mnogi u Nemačkoj pitaju da li je ovo Evropsko prvenstvo, u čijem će finalu u nedelju igrati Španijai Engleska, neka vrsta reprize Letnje bajke?

„Prilično je nemački uvek se orijentisati prema prošlosti jer nemačko stanovništvo nije baš sklono promenama. Ali, poslednje što nam treba je ekstatična opijenost i samozaljubljenost koji su 2006. bili divni“, kaže dramaturškinja i spisateljica Dagrun Hince, autorka knjige o fudbalu „Posed lopte“.

„Danas smo u sasvim drugom momentu i dobro je što je tako – to treba posmatrati realno. Ove godine se radilo o tome kako da opet okupimo ljude ovde“, dodaje ona za DW.

Ta 2006. bila je jedna od poslednjih godina pre kriza koje su strefile Nemačku i svet – finansijska, dužnička, izbeglička, Bregzit, pandemija, ruska agresija, pomeranje političkog spektra udesno što se vidi u jačanju delimično ekstremističke Alternative za Nemačku.

Danas se fudbal igra u zemlji sa podeljenim društvom. Otuda je fudbal došao u pravo vreme, smatra istoričar sporta Jirgen Mitag sa Sportske visoke škole u Kelnu. On u razgovoru za DW govori o Evropskom prvenstvu kao o jednoj „maloj letnjoj bajci“.

„Raspoloženje u Nemačkoj je svakako pozitivnije nego pre Evropskog prvenstva. Do sada se šampionat za mnoge građane i goste pokazao kao velika fešta koja se zajedno proslavlja. Nije se ostvarilo ništa u bezbednosnom smislu zbog čega se unapred strahovalo. Možda se i nemačko društvo malo opet zbližilo“, priča Mitag.

Selektor kao predsednik države

Doprinos je dao i novi selektor Julijan Nagelsman. U vatrenom i emotivnom govoru je taj 36-godišnjak apelovao na zajedništvo, rekavši da nacionalni tim treba da bude uzor za društvo.

„Kad pomognem komšiji da skrati živu ogradu, onda je posao brže gotov nego kad neko radi sam“, rekao je slikovito Nagelsman i pobrao pohvale iz sveta politike.

Kako kaže istoričar sporta Mitag, fudbal je opet u centru društvenih debata i nije čudo da selektor svesno koristi svetla reflektora da se založi za poboljšanja u celom društvu.

„Fudbal i sport uopšte mogu imati pokretačku snagu. Ali, načelno, fudbal nije instrument koji može otkloniti ono što je pogrešno u društvu, spasiti političke ciljeve ili dugoročno i trajno pomeriti zemlju u određenom pravcu“, dodaje Mitag.

Kraj stereotipa o Nemačkoj

Velika većina Nemaca opet je bodrila reprezentaciju koja je, pomalo nesrećno, ispala od Španije u četvrtfinalu. Ali, Dagrun Hince kaže da se fudbal u suštini ne vrti oko pobeda.

„Suština je priča da zajedno gubimo i zajedno pobeđujemo. Sad smo zajedno izgubili – ne samo tim, već i navijači. Možda je to dobra lekcija da uvidimo kako smo opet uspeli da stanemo iza tima i počeli da volimo te igrače i stručni štab“, kaže ona.

Ako se izuzmu sramotni zvižduci španskom fudbaleru Marku Kukurelji tokom polufinalne utakmice Španije i Francuske, Nemačka je u sportskom delu ostavila odličan utisak.

Stadioni su bili puni, fantastično raspoloženje bilo je i pred velikim platnima u gradovima. Policija je imala najveću mobilizaciju u istoriji – sa 22.000 pripadnika postarala se da sve prođe uz jedva par incidenata.

Strani navijači su videli zemlju koja svakom porom diše fudbal – za razliku od recimo Katara, domaćina prošlog Mundijala.

Sreću je kvarilo hronično kašnjenje vozova, odsustvo znakova na stranim jezicima kao i troma digitalizacija zemlje.

„Sad i cela Evropa zna kako stojimo sa infrastrukturom. Od Nemačke železnice, preko hotelskih kapaciteta do organizacije. Navijači su videli da Nemačka baš i nije zemlja u kojoj sve funkcioniše. To se više ne može poreći“, kaže Hince.

„Verujem da smo mi Nemci ovim prvenstvom postali malo ljudskiji u očima drugih. Po devizi, pa Nemci uopšte nisu tako perfektno organizovani kako smo mislili… možda je to i simpatično.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku