Istraživačka mreža za Evroviziju (Eurovision Reaserch Network) sastavljena je od intelektualaca, ljudi iz TV-branše i drugih stručnjaka koji žele da proniknu u srž tog takmičenja koje se održava svakog proleća. Njihovo akademsko istraživanje finansira britansko Veće za istraživanje umetnosti i ljudskih aktivnosti. Karen Friker je Amerikanka, predaje savremeno pozorište na Kraljevskom univerzitetu Holovej u Londonu i jedna je od direktorki dva istraživačka projekata o Evrovizijskom takmičenju.

Dojče vele: Šta trenutno istražujete?

Karen Friker: „Naš poslednji projekat nazvan je ’Evrovizija i nova Evropa’, a obrađuje pre svega činjenicu da se takmičenje za Pesmu Evrovizije u ovom veku veoma proširilo - sa dvadesetak na više od 40 takmičara ove godine. Većina učesnika nije iz zapadnoevropskih zemalja. Od pada Berlinskog zida, težište se pomaklo ka istoku. To je dovelo do vrlo zanimljivih političkih pomaka na takmičenju, tako što su nove zemlje učestvuju počele i da pobeđuju. Prema našem mišljenju, one su to shvatile kao platformu da dokažu svoju pripadnost Evropi, da predstave sopstvenu nacionalnu kulturu na evropskoj pozornici. Postojali su veoma zanimljivi projekti, kao npr. u Estoniji, gde je apsolutno bilo prihvaćeno da će način na koji se ta zemlja bude predstavila na Eurosongu biti i deo kampanje za ulazak u Evropsku uniju. Bilo je važno predstaviti se kao „prava“ evropska zemlja. Dominacija tih tzv. novih zemalja, izazvala je pomalo strah i negativne komentare u zapadnim medijima, što je pak, po našem mišljenju, samo odražavalo mnogo šire promene koje su se događale zbog evropskog širenja i straha od ’drugih’. Meni su se lično, neki od izraza korišćenih u medijima činili prilično rasističkim.“

Kako te zemlje mogu da na Eurosong gledaju tako ozbiljno, kad mnogi to takmičenje smatraju „glupim“ događajem?

„Mislim da klasifikovanje Eurosonga kao glupog, kičastog događaja ili skupa čudaka odražava zapadnjačko pridavanje manje vrednosti tom takmičenju. Na kraju krajeva, to je takmičenje pop muzike, i to je ono oduvek i bilo. To je prilika za godišnje okupljanje i predstavljanje pop pesme drugim Evropljanima. Ali kao takvo ono je i vrlo važno mesto na kojem se pregovara o evropskom identitetu. Kad se inače u bilo koje drugo doba godine Evropljani okupe na javnom forumu kako bi nešto izvodili jedni za druge?“

Šta to takmičenje govori o jedinstvu ili nejedinstvu Evrope?

„U našem projektu ’Nova Evropa’, na kojem radimo nekoliko godina, učestvuju akademici iz različitih disciplina, od etno-muzikologije do političkih nauka i sociologije. Ono što smo otkrili jeste da ta slika o veseloj, razdraganoj, ujedinjenoj Evropi koju predstavalja Evropska unija, taj koncept ’ujedinjene raznolikosti’ koji je slogan EU, u Evropi ne postoji, a ne postoji ni na takmičenju za Pesmu Evrovizije. Još uvek postoje ogromne razlike u Evropi, a nove zemlje ne napreduju ekonomski, društveno ni demokratski kao što smo se nadali. Na Eurosongu možete da čujete pesme sa prikrivenim ili otvorenim političkim komentarima o nejednakosti u Evropi. Mislim da je Litvanija prošle godine imala pesmu s naslovom ’Eastern European Funk’ (Istočnoevropski fank) pri čemu su šestorica momaka predstavila pesmu u rep stilu, a u kojem su stihovi išli: ’da, isti smo, ali nismo isti kao vi’. Pesma je govorila o tome da su istočni Evropljani ljudi koji čiste kuće i čuvaju decu zapadnih Evropljana, ali da osećaju da nisu prihvaćeni kao ravnopravni građani EU“.

Tu je reč o nejedinstvu. Šta je sa jedinstvom?

„Mislim da ima puno toga da se slavi na Eurosongu, uključujući i činjenicu da je to idealistička i vesela platforma za slavlje. Imate na Evroviziji dugu istoriju pesama koje slave ili pozivaju na jedinstvo, a vrhunac je čuvena italijanska pesma iz 1990. „Insieme:1992“ sa stihovima „ujedini se, ujedini se Evropo“, koja je i pobedila. Ima fantastičan spot na ’Jutjubu’. Svi bi trebalo da ga pogledaju. Toliko je karakterističan. I čuvena frizura je tamo.“

Kako biste opisali estetiku Eurosonga?

„To je teško klasifikovati, a to je i deo uzbuđenja i lepote i ono zbog čega ljudi to uopšte gledaju. Ponekad gledate nastup i pitate se: ’Jel' oni to stvarno ozbiljno misle?’. Ali onda shvatite da oni odražavaju sistem ukusa koji je drugačiji od vašeg. I time nas pozivaju da kao ljudi koji živimo u zapadnoj Evropi preispitamo jesu li naša shvatanja ’dobrog ukusa’ kulturno specifična pozicija. S druge strane, vidimo zemlje koje se trude da se prilagode normama ali im to baš i ne uspeva. Postojeći standardi pop-muzike su u stvari neka vrsta anglo-američkih standarda i često možete da vidite zemlje kako se trude da stvore vrlo savremenu i uspešnu pop pesmu. Ponekad im to uspeva, a ponekad potroše puno novca na skupe, poznate, američke producente da bi im oni proizveli baš taj zvuk.“

U kojem će se smeru razvijati Eurosong sledećih godina?

„To je stvarno dobro pitanje, posebno jer smo u periodu ekonomske stagnacije. Uprkos tome, ove godine bilo je više kandidata nego ikada - 43. Čini se da je Eurosong prilično otporan.“

Autorke: Lucija Šefer / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković