DW: Poslednjih nedelja i meseci je na Zapadnom Balkanu ton između tamošnjih zemalja i različitih etničkih grupa postao oštriji. Nastaje utisak da je ta region ponovo postao nestabilniji. Mora li EU ponovo da se zabrine zbog Zapadnog Balkana?

Norbert Mapes-Nidik: Da, mislim da mora. Retorika tamošnjih lidera, naravno, u prvoj liniji služi da se oni sopstvenim biračima predstave kao zaštitnici. Ako se o omraženom susedu loše priča – to se dobro prihvata. Stvara se osećaj opasnosti i istovremeno ljudima daje utisak da je upravo taj lider onaj pravi koji će ih zaštititi od opasnosti. To samo po sebi još nije opasno, ali može postati ako razvije jednu dinamiku. A to je moguće. Što je Evropska unija slabija i što su slabiji njen uticaj i njena sredstva pritiska, biće verovatnije da dođe do takvog razvoja situacije. Ne verujem da će doći do preorijentacije prema Moskvi ili Turskoj, ali pozicije će otvrdnuti.

Koju ulogu ima Evropska unija u tom regionu i koje mogućnosti uticaja ona uopšte ima?

Evropska unija je u poslednjih 20-25 godina bila jedina alternativa stvaranju državica u kojima jedni drugima ništa dobro ne žele. Perspektiva „želimo u EU“ je svuda imala veliku ulogu. To je počelo već 1991. kada je Slovenija proglasila nezavisnost. Tada je slovenački ministar unutrašnjih poslova Dimitrij Rupel rekao da su raspad Jugoslavije i ujedinjenje Evrope dve strane iste medalje. Bez jednog se ne bi došlo do drugog. To znači, zato što se Evropa ujedinjuje – raspada se Jugoslavija. Tada se razmišljalo o tome tako da oni koji žele da se priključe EU moraju da brzo skoče na taj voz i da ne bi trebalo da čekaju i dok svi ostali budu spremni. Slovenija nije htela da bude usamljeno i izolovano ostrvo u svetskom okeanu, već je htela da bude deo Evropske unije.

To za druge države važi još više. Gotovo da i nema koncepta kako da jedna mala nacionalna država preživi u ovakvom globalizovanom svetu – ako nije u Evropskoj uniji. Ljudi veruju u EU, oni žele da budu deo EU, između ostalog i zato što ne veruju sopstvenim političkim elitama. Ali, došlo je do preokreta kada je 2014. počela sa radom nova Evropska komisija. Novi predsednik Komisije Žan-Klod Junker jasno je stavio do znanja da u narednih pet godina neće doći do proširenja EU. Time što je to rečeno tako otvoreno, zatvorena su jedna vrata.

Šta ste mislili kada ste rekli da je ljudima na Zapadnom Balkanu Evropska unija potrebna kao korektiv za njihove političke elite?

Žele da imaju neku vrstu povratnog osiguranja. Tako su mu ljudi u Makedoniji, na primer, rekli da se u bivšoj Jugoslaviji išlo u Beograd kada se sticao utisak da je sopstvena vlada krenula pogrešnim putem ili se upustila u poslove sa interesnim grupama. Morala je postojati instanca iznad toga – samo sa sopstvenim vođstvom u Skoplju bi teško izlazili na kraj. Slično sam čuo i u Beogradu: ukoliko naše vođstvo postane autoritarno, važi da dokle god imamo nadu u pristup EU, možemo biti sigurni da nađe vođstvo neće jednog dana doći na ideju da sve opozicionare strpa u zatvor. Ta kontrola i taj nadzor daju određenu sigurnost.

O čemu se priča kada se govori o Evropskoj uniji s jedne strane u Beogradu, Prištini ili Sarajevu, i s druge strane u Berlinu, Parizu ili Briselu? Da li je svima pred očima ista Unija?

U svim zemljama postoje različite perspektive. To ne važi samo između Zapada i Jugoistočne Evrope. Postoje određeni obrasci koje ljudi imaju u glavama. Britanski obrazac je bio jedna velika zona slobodne trgovine, neka vrsta Komonvelta. U Nemačkoj su uvek zamišljali jednu federalnu saveznu državu, a Austrijanci su zamišljali austrougarsku monarhiju. A na području bivše Jugoslavije Evropsku uniju zamišljaju kao neku vrstu Jugoslavije. Paralele su uvek iznova zapanjujuće. A i sada kada je EU u krizi, mnoge ljude to podseća na jugoslovensku krizu. To je veoma lepo opisao slovenački ekonomista Jože Mencinger. On je rekao da Evropska unija pati od jugoslovenskog sindroma. To znači da postoji jedna ekonomija, ali različite nacije, različiti identiteti, a i različite ekonomske politike. Rezultat toga je da svaka nacija smatra da je ona druga iskorišćava. Kao što su Slovenci i Hrvati u bivšoj Jugoslaviji strahovali da na Kosovo, u Makedoniju ili BiH uplaćuju u bure bez dna, takve strahove imaju Nemci kada je reč o Grčkoj. Obrnuto su Kosovari, Makedonci i Bosanci ukazivali da Slovenija i Hrvatska postaju sve bogatije, a oni, u poređenju s njima, sve siromašniji. S istim pravom to Grci danas mogu da kažu Nemcima. Te paralele mnogi ljudi imaju u glavi kada misle na Evropsku uniju.

Vidite li na Balkanu opasnost da bi Rusija tamo mogla da preuzme važnu ulogu, možda umesto Evropske unije?

Ne verujem da bi te zemlje sada mogle da se orijentišu prema Rusiji. Moskva tu u suštini i nema šta mnogo da ponudi – osim energije. Rusija bi bila preopterećena kada bi sada na Balkanu preuzela ulogu koju je imala EU. To svi znaju. Ali, Rusi mogu da koriste priliku da povremeno upletu svoje prste kako bi situaciju učinili još težom.

Ostaje li Balkan bure baruta kako se to često kaže?

Balkan u stvari uopšte nije bure baruta. Bure baruta je Evropa. Balkan je samo fitilj. Ono što je opasno su – konflikti. Oni se ne mogu izolovati. I upravo u aktuelnoj situaciji u kojoj je svet postao tako nestabilan i kojem ne postoji prava vodeća sila, sukobljenim stranama na Balkanu će biti utoliko lakše da saveznike potraže negde među većim silama. To je situacija poput one iz 1914. godine. Toga se treba najviše plašiti.

*Norbert Mapes-Nidik, 1953, je nemački novinar i publicista koji piše o Jugoistočnoj Evropi. Piše kao slobodni novinar za razne listove na nemačkom jeziku i objavio je više knjiga o Zapadnom Balkanu. Neki od naslova su: „Jadni Romi, zli Cigani“, „Etnička klopka: Balkanski sukob i šta Evropa iz može da nauči“, „Balkanska mafija“.