Četiri godine nakon početka građanskog rata u Siriji, evropski i američki političari više ne mogu da ignorišu dramatičnu izbegličku krizu. Američka vlada je doduše više nego aktivna na Bliskom istoku, ali smatra da je udobnije da sirijske izbeglice klasifikuje kao – evropski problem. A evropska reakcija je do sada daleko od ideala Unije koja se poziva na vrednosti kao što su poštovanje ljudskog dostojanstva i zaštita ljudskih prava. To se mora promeniti.

Rešavati problem u korenu

„U Alepu smo već mrtvi“, rekao je jedan Sirijac nedavno nakon što je stigao na grčko ostrvo Lezbos kada su ga pitali zašto je krenuo na opasni put od Turske preko Sredozemlja. Stotine hiljada Sirijaca iz istih razloga beže u Evropu. Time je njihova molba za zaštitom zbog „osnovanog straha od progona“, kako stoji u Ženevskoj konvenciji za zaštitu izbeglica, utemeljena. Pri tom je deprimirajuće to što su sirijske izbeglice samo delić od 20 miliona ljudi koji su izbegli od rata u druge države i od 40 miliona koji su izbeglice unutar sopstvenih zemalja. Reč je o najvećem broju izbeglica koje je Visoki komesarijat za izbeglice UN ikada do sada registrovao.

Uzroci te tragedije moraju se rešavati u korenu. Evropskoj uniji stoji na raspolaganju jedinstven instrument koji čine diplomatske, političke i razvojno-tehničke mogućnosti. Šefovi država i vlada EU moraju ga koristiti kako bi ponovo oživele zamrznuti mirovni proces. Oni moraju da upotrebe neophodni diplomatski kapital kako bi zaustavili nasilje koje svakoga dana tera u izbjeglištvo 42.500 ljudi.

Ali krize u Avganistanu, Somaliji i drugim zemljama, koje traju decenijama, nije moguće rešiti preko noći. Biće potrebne godine dok ljudi koji su pobegli iz Sirije, uopšte budu u situaciji da razmišljaju o povratku kuću. Zbog toga je neophodno znatno povećati, kako hitnu, tako i dugoročnu razvojnu pomoć: pomoć za ljude koji su pobegli, kao i za zemlje koje su ih primile.

Sirijskim susedima mora se pomoći

Sirija je najveća rana i ona najviše krvari. Susednim državama poput Jordana i Libana, potrebna je direktna finansijsku podrška i razvojna pomoć kako bi izgradile infrastrukturu, obnovile javne službe iz temelja, napravile mesta za obrazovanje i radna mesta za Sirijce u zemljama u kojima su smešteni. Ekonomija i infrastruktura Jordana, Libana, Turske i Iraka kolabiraju pod teretom više od četiri miliona izbeglica. Samo Jordan računa da će ga prijem Sirijaca do 2016. godine koštati 4,2 miliona dolara.

Investicije Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija su neophodne ako se želi da se ekonomija tih zemalja ponovo oporavi. Neophodno je takođe stabilizovati zemlje regiona kako bi se dodatne stotine hiljada ljudi zaustavile da ne biraju smrtonosni put preko Sredozemlja.

Jedan zadatak je čak još hitnija: donatorski ciljevi Ujedinjenih nacija za Siriju i region postignuti su tek do 31, odnosno 40 odsto. Zbog toga je ugroženo snabdevanje izbeglica životnim namirnicama i osnovnim medikamentima. Potrebna nam je, i to što je brže moguće, zajednička donatorska inicijativa Evropljana, Amerikanaca i arapskih država kako bi finansirali institucije koje na licu mesta pružaju pomoć. Osim toga, mašinerija međunarodnih donatorskih konferencija mora da napravi veliki iskorak napred kako bi podržala ambiciozne planove obnove i investiranja u regionu.

Otvoriti sigurne puteve ka Evropi

Nadopunjujući taj plan, moramo se pobrinuti za to da izbeglice mogu da dođu u Evropu i druge industrijske zemlje poput SAD i Kanade sigurnim i legalnim putem. Programi preseljenja, fiksne kvote, spajanje porodica i druge mogućnosti bi one koji su u bekstvu poštedeli sudbine da ih krijumčari iskorišćavaju, ucenjuju, muče ili seksualno zlostavljaju.

Neke zemlje dokazale su prave kvalitete humanitarne vladavine kada su obećale da će dugoročno primiti veliki broj izbeglica. Tokom samo jednog jedinog vikenda, u septembru je u Nemačku stiglo više izbeglica nego što Velika Britanija dugoročno želi da primi u narednih pet godina. Potrebno je da šefovi evropskih država i vlada imaju koordiniran i fer pristup tom pitanju.

Kako bi se kriza uspešno prevazišla, moramo imati u vidu i sudbinu onih koji su već stigli u Evropu. I tu postoje brojne stvari koje bi države-članice Evropske unije što je pre moguće trebalo da urade.

Kao prvo mora se osigurati da izbeglice koje dolaze u Evropu, budu primljene sa ljudskošću i dostojanstvom. Evropska unija mora da pripremi neophodnu finansijsku i tehničku podršku kako bi započela efikasno i dobro koordiniranu humanitarnu operaciju na spoljnih granicama EU u južnom Sredozemlju. To znači da traumatizovane pridošlice dobiju hranu, vodu i medicinsku zaštitu, da budu smeštene i da odmah nakon dolaska dobiju sanitarnu pomoć, umesto da moraju da se zadovolje bednim i prljavim uslovima koje sada zatiču.

Podeljena odgovornost, opštepriznati standardi

Drugo, zemlje-članice Evropske unije moraju da prestanu da se ponašaju kao da je izbeglička kriza na Sredozemlju problem samo onih zemalja koje izlaze na evropske obale. U Grčku je do sada u ovoj godini stiglo skoro 450.000 izbeglica, a do Božića se očekuje njih još 200.000. Ali do sada su se zemlje-članice dogovorile samo oko toga da podele 120.000 izbeglica iz Grčke i Italije. To se mora promeniti. Junkerov plan predstavlja samo početak ozbiljne raspodele izbeglica. On zaslužuje našu podršku.

Treći korak je uvođenje fer, sveobuhvatne i zajedničke evropske izbegličke politike koja će obezbediti da svi zahtevi za azil budu obrađeni prema međunarodnim standardima i da odgovornost za prijem izbeglica bude podeljena između svih zemalja-članica EU. Junkerov plan naglašava s pravom i to da je potrebno da oni koji nemaju pravo na azil, budu poslati natrag u zemlje iz kojih dolaze.

Sada je vreme za solidarnost

Nijedna zemlja ne može sama da reši krizu ovih razmera. Čak ni Evropa, i pored sve volje, to ne može. Globalna kriza zahteva globalni odgovor. Ali Evropa će mnogo bolje moći da ubedi SAD, zemlje Zaliva i druge vlade koje se još uvek nisu angažovale, da takođe daju svoj doprinos, ako samo njeno delovanje odgovara razmerama problema.

To je takođe prilika da se zaista živi idealna ljudska solidarnost. Evropski političari trebalo bi da pogledaju šta se događa na Lezbosu, gde ovih dana tamošnji stanovnici snabdevaju izbeglice hranom, ćebadima i lekovima. Među volonterima su i stanovnici ostrva čiji su bake i dedovi pobegli od krvoprolića i haosa Drugog svetskog rata tako što su pobegli u Siriju gde im je bilo ponuđeno sigurno utočište. Taj pozitivni primer trebalo bi da sledimo i mi.

Zigmar Gabrijel je vicekancelar Savezne republike Nemačke, ministar privrede i predsednik Socijaldemokrarske stranke (SPD).

Dejvid Miliband bio je ministar spoljnih poslova Velike Britanije od 2007. do 2010. godine. Trenutno je predsednik humanitarne organizacije „Međunarodni komite spasa (International Rescue Committee) čije je sedište u Njujorku.