Kao što je to često u EU, ni ova odluka ne znači da je odmah odzvonilo plastičnoj ambalaži i jednokratnom plastičnom priboru za jelo. Evropski parlament je ovom odlukom samo odredio platformu za pregovore sa svim članicama EU kako bi se našao kompromis. Tako je veliko pitanje, hoće li takav kompromis biti nađen tako skoro ili će to pitanje dočekati i sledeći saziv Evropskog parlamenta koji će biti izabran tek sledećeg maja.

Problem je veoma ozbiljan, to niko ne osporava. Svaki građanin EU proizvede 31,1 kilogram plastičnog otpada, svake godine. Ukupno je to 26 miliona tona plastike - što otpada, što smeća, jer otpad obično znači kasniju raciklažu.

Daleko najveći problem je sama plastika: to je tako odličan materijal da kad ga ne bi bilo, trebalo bi ga svakako izmisliti. Jeftin je, lak, otporan na vodu i mnoge agresivne hemikalije, lako se obrađuje: praktično nema materijala u prirodi koji bi imao takva svojstva kao plastika. Baš ta odlična svojstva su zaslužna i za eksploziju količine proizvedene plastike. Prema podacima Evropske komisije, jedva trećina te korištene plastike onda nađe i put do ponovne upotrebe – pa makar to bilo i postrojenje za spaljivanje otpada.

Znate li koliko ste danas smeća proizveli?

Sve ostalo završi u najboljem slučaju zakopano na deponijima smeća, u najgorem slučaju u našoj okolini. I u našim morima: oko 85% otpada kojeg nanese more je plastika, a polovina od tog otpada su predmeti za „jednokratnu uporabu". Kod plastike, taj pojam ne važi - ona se zapravo brzo lomi, pogotovo pod uticajem zračenja Sunca. Ali time problem postaje samo još veći: sama plastika je maltene večita, ali se rasipa u sve sitnije čestice. A one dospevaju praktično svuda, pa i u naša tela.

Poseban problem su „mikro-čestice" koje se koriste i u kozmetici, ali se i stvaraju već kad stisnete kočnicu vašeg automobila ili kad perete neki odevni predmet od sintetičkog materijala. Najgora je zimska odeća od termičkih vlakana. I ne znajući tako stvarate pravo brdo plastike koje završi u vodi i morima. No i kod platforme koju je prihvatio Evropski parlament još uvek ima velikih pitanja i nedoumica.

Zabrana jednokratnog pribora za jelo

Tako se predlaže potpuna zabrana ne samo slamki za piće ili jednokratnog pribora za jelo, nego i drugih predmeta od plastike koje koristimo samo jednom – na primer štapića za uši. Kod plastičnog pribora za jelo se čuju upozorenja proizvođača gotove hrane, ali i tu se meša želja za profitom i stvarna potreba. Na primer, uz obed ili piće u avionu bi „pravi" pribor značio veliki logistički poduhvat, da ne govorimo i o dodatnom. Ali kako inače garantovati potpunu čistoću viljuške koju ćete i vi staviti u usta?

Isto tako, u raspravama o zabrani takvog jednokratnog pribora se lako može otići i predaleko. Na popisu čuvara okoline su se tako našli i dečiji baloni. Ali tu se i poslanik CDU Peter Lize usprotivio, tvrdeći da baloni čine jedva merljivu količinu otpada, a cena bi bila da se mališanima pokvari veselje. S druge strane, nakon izbornog uspeha stranke Zelenih u Bavarskoj, to proslavilo konfetima. Naravno, zelene boje. I naravno – od plastike.

Zabrana kesica i plastične ambalaže

Nakon što je već niz zemalja EU iz prodavnica prognalo besplatne plastične kesice, ostale su one „tanke" u koje se u samoposlugama stavlja izabrano voće i povrće. Na udaru Evropskog parlamenta su i posude od stiropora u kojima ćete dobiti jelo ako ga zatražite za poneti. I ono je praktično: ne samo da „ništa ne curi", nego ta ambalaža drži temperaturu hrane.

No svako ko pogleda svoju kantu za smeće nakon što nešto skuva lako će videti da ima mnoštvo ambalaže koja je potpuno besmislena. Zašto su tri feferona bila ne samo pod plastičnom folijom, nego i na posudici od stiropora? Zašto je metalni poklopac tegle sa marmeladom još „osiguran" i plastičnom folijom?

Gde su nestali „staromodni" oblici ambalaže poput voštanog papira, pogotovo za nešto što će kratko ostati u ambalaži? I staniol nije baš idealan, ali je i on bolji od plastike. To se odnosi i na proizvođače cigareta: njihovi filteri su po pravilu proizvedeni od sintetičkih vlakana. I tu postoji alternativa. Zato je i zahtev EP da se, čak i kod plastičnih proizvoda za koje trenutno ne postoji bolja alternativa, ukupno smanji količina plastike za najmanje četvrtinu - već do 2025.

Ko će to platiti?

Veliko pitanje koje se postavlja je ko će platiti neophodno čišćenje bačene plastike? Dosad je to uglavnom padalo na trošak države, ponegde kase otvaraju i turističke zajednice. Idealno bi bilo da račun plaćaju oni koji su i bacili taj otpad, ali u svakom slučaju zvuči pravedno da bi u troškovima morali učestvovati i oni koji proizvode takve predmete.

To se naročito tiče plastičnog otpada u moru: istina, za veliki deo su krivi stanovnici i „furešti", ali za ogroman deo te plastike su krivi i ribari. EP zahteva da do 2025 i proizvođači budu odgovorni da se najmanje 50% korištenih mreža barem pokupi iz mora, a njih 15% i reciklira.

Neka bude manje plastike

Veliki korak bi bio kada bi se zemlje EU složile oko nekog modela koji bi barem doveo do reciklaže plastičnih flaša: po predlogu EK, do 2025. bi barem 90% plastičnih boca trebalo da završi u reciklaži.

No i tu je veliko pitanje, šta je to „plastična flaša": u Nemačkoj su zbog visoke kaucije (25 centi) ljudi motivisani da skupljaju svoje flaše od na primer mineralne vode, ali kad plastična boca sredstva za čišćenje završi u „običnom" otpadu, šteta nije mnogo manja.

Nakon ovog zaključka Evropskog parlamenta koji je donesen velikom većinom (571 „za", 53 „protiv" i 34 suzdržanih), ministri za zaštitu okoline su najavili već ove godine možda čak i postići slogu oko smanjenja plastike u našoj okolini. Moglo bi proći još dve godine da te zabrane budu i sprovedene, a po trenutnoj količini, to bi onda bilo još oko 55 miliona tona plastičnog smeća koje će nastati u EU.

aš(dpa, afp)

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android