Nije lako razumeti izbegličku politiku Evropske unije. Ona podrazumeva dogovore sa često neuračunljivim partnerima poput Turske i počiva na opterećenju pojedinih članica EU izbegličkim talasom što se, kako se vidi u Grčkoj, ispostavlja kao preveliki teret.
EU pre svega polaže na jedno: da izgradi visoke zidove i spreči zbeg ljudi iz Afrike, Sirije ili Avganistana ka Evropi. Pa ipak mnoge članice EU i dalje sebe predstavljaju kao bastion humanosti i ljudskih prava.
Tu špagu između realnosti i ružičaste slike o sebi ovih dana je pokušao da premosti i nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer. On je u petak završio krizno putovanje u Tursku i Grčku.
Na grčkim ostrvima se ponovo povećava broj došljaka, čemerno stanje je postalo još čemernije. Turska očito daje oduška nezadovoljstvu izbegličkim dilom koji je potpisan sa EU 2016. godine. Suština tog sporazuma je prilično gruba: Turska dobija pare i druge privilegije kako bi zaustavila ljude iz Sirije na putu ka Evropi. Ali taj sporazum sa obe strane ne funkcioniše najbolje.
U jesen 2015. se nemačka kancelarka Angela Merkel u situaciji krajnje nužde odlučila za otvorenu Evropu. Dok je ogroman broj izbeglica morao da boravi u Mađarskoj u očajnim uslovima, ona je odlučila da im dozvoli prolaz do Nemačke. Bilo je to protiv pravila EU koja kažu da došljak mora tražiti azil u onoj članici u koju je prvo kročio.
Ali od tada je i kancelarka korak po korak pomogla da se zatvore prilazi Evropi i pogoršaju uslovi za potražioce azila.
To se zapravo dešava iz čistog straha: od loma u evropskim društvima, od jačanja desničarskih populista širom EU. U nekim članicama su oni već glavna snaga.
Izbeglička politika EU i većine njenih članica je defanzivna. Godinama EU nije u stanju da se pogodi o ključu prema kojem bi se pravedno i smisleno rasporedile izbeglice koje pristižu pre svega u mediteranske države poput Grčke i Italije. Takav dogovor nije ni na vidiku.
A upravo bi takav dogovor trebalo da bude po meri država koje čine jezgro EU – Nemačke, Francuske, Belgije, Holandije i skandinavskih zemalja. Da Evropu, dakle, jasno definišu kao useljenički kontinent što je ova oduvek i bila. Za to su potrebna jasna pravila i definisan način na koji se raspoređuju izbeglice.
Pre svega je potrebno da se humano odnosi prema ljudima koji dolaze na kontinent. Sada humanitarne organizacije broje 4.000 maloletnika bez pratnje u Grkčkoj – to je moralni bankrot cele Evropske unije.
U svetu sa sve manje pravila bi Evropa morala da se priseti svojih vrednosti – uprkos Bregzitu ili Donaldu Trampu. Time se ne misli da kontinent stihijski treba otvoriti za sve izbeglice našeg sveta.
Jedan od suštinskih zadataka nove šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen biće da se pobrine da EU vodi hrabriju i pouzdaniju izbegličku politiku umesto što dozvoljava da je usmeravaju populisti.