Šta još mora da se dogodi pa da Evropska unija promeni politiku prema izbeglicama i useljavanju? Koliko još ljudi mora da se udavi u Sredozemnom moru da bi se evropski političari pokrenuli i nešto preduzeli? Koliko katastrofa je potrebno, pa da Brisel konačno odreaguje?

Prezadužena Italija je, nakon havarije broda ispred obala Lampeduze u oktobru 2013, pokazala kako bi Evropa morala da reaguje na takve tragedije. Brodovi italijanske mornarice, u okviru misije „Mare Nostrum“, nadgledali su vodeni put između Severne Afrike i južne Evrope. Iako je Italija mogla da spasi od davljenja u moru nekoliko hiljada ljudi, druge evropske države nisu želele da učestvuju u finansiranju misije, koja je koštala 108 miliona evra godišnje.

Umesto toga, u novembru prošle godine, evropska agencija Fronteks zadužena za nadgledanje granice, dobila je zadatak da spasava izbjeglice u jeftinijoj misiji pod nazivom „Triton“. Pošto ta misija manje košta od prethodne, ona je fokusirana samo na spasavanja izbeglica u blizini evropskih obala. Tragedije do kojih dolazi ispred obala Afrike, ta misija nije u stanju da spreči. Na taj način se olako uzima smrt na hiljade ljudi.

Nakon najnovije tragedije ne želim više da čujem nikakve govore evropskih političara u kojima oni izražavaju žaljenje za to što se desilo! Onaj ko nije hteo da se uključi u misiju „Mare Nostrum“ jer mu je to bilo preskupo, u najmanju ruku bi trebalo da bude pošten i prizna da mu život izbeglica iz Eritreje, Etiopije ili Sirije nije toliko vredan. To koliko je cinična diskusija oko finansiranja misije „Mare Nostrum“, vidi se ako se pogleda evropska agrarna politika. Evropska unija godišnje izdvaja 50 milijardi evra kako bi subvencionirala poljoprivrednike: dakle, Evropljani dnevno izdvajaju više za subvencije poljoprivrednicima nego što godišnje košta misija spasavanja izbeglica „Mare Nostrum“.

Tri zahteva

Smernice za novu izbegličku i useljeničku politiku već tri godine su na stolu. Najpre bi, i to u što bržem vremenskom roku, spasavanje na moru moralo ponovo da bude prošireno na čitavo Sredozemlje i finansirano kao zajednički zadatak svih zemalja članica Evropske unije. Italija ne bi smela da se ostavi na cedilu, kao što je to učinjeno ukidanjem misije „Mare Nostrum“.

Pod dva: srednjoročno bi morala da se reformiše evropska useljenička politika. Pored prava na azil na osnovu političkog progona i prava na zaštitu izbeglica sa ratnih područja poput Sirije, moralo bi da se prizna i pravo na useljavanje iz ekonomskih razloga. Evropa je već godinama de fakto useljenički kontinent. U mnogim evropskim zemljama demografska situacija je takva da ima previše starih, a premalo mladih ljudi, tako da će u budućnosti tim zemljama biti potrebno sve više imigranata. Određivanjem kvota za useljavanje uz pomoć sistema bodovanja, takav dolazak stranaca trebalo bi da postane legalan i transparentan. To bi umanjilo juriš ekonomskih izbeglica na brodove krijumčarskih bandi koji saobraćaju po Sredozemlju.

I pod tri: dugoročno gledano, Evropska unija mora ozbiljnije da uzme u razmatranje razloge za beksto i iseljavanje. Onaj ko u vojnoj operaciji uništi državne strukture u Libiji, ne sme nakon toga da se povuče i nemo posmatra kako zemlja tone u bezvlašće i haos. Evropska unija mora energičnije i konsekventnije da insistira na poštovanju ljudskih prava. To se na primer odnosi na Eritreju, zemlju iz koje dolazi veliki deo izbeglica. Već dugo vremena EU i njene članice, a među njima i Nemačka, skreću pogled sa te zemlje, a u početku su, čak u vidu razvojne pomoći, podržavali njen diktatorski režim i režime sličnih zemalja. Vreme je da se nešto preduzme. Vreme za žaljenje i priče je isteklo.