„Prava nemačka hemija“ – za pojedine Poljake to zvuči gotovo jezivo. Ipak, nedugo nakon pada Berlinskog zida 1989. godine to je postao garant za uspešnu prodaju. Jer svaka domaćica se kune: jedina prava nemačka sredstva za pranje i čišćenje su ona koja proizvedena u Nemačkoj i za nemačko tržište. Dakle boljeg kvaliteta. Ista marka „Made in Poland“ nije dobra: „Persil“ nije isti kao „Persil“, „Omo“ nije isti kao „Omo“.

I tako „prava nemačka hemija“ – popularni natpis na policama ne samo u prodavnicama duž poljske granice sa Nemačkom, već i u unutrašnjosti zemlje, pa tako i u mom rodnom gradu Varšavi – nije nestala. Moja majka bi uvek iznova prolazila pola grada kako bi duplo skuplje platila pakovanja (istog?) deterdženata od nekoliko kila.

I danas kao odrastao čovek, dok živim šest stotina kilometara dalje od svoje majke i moram sam da se brinem o pranju veša, ona je na to veoma ponosna. I dan danas kaže: „Dala sam sve od sebe da niko iz kuće ne izlazi kao poslednji jadnik sa loše opranom odećom.“

 - pročitajte još: EU sedi na tempiranoj bombi

Mnogi stanovnici srednje Evrope čvrsto su uvereni da su tretirani Evropljani „drugog reda“, čemu doprinosi i insceniranje prve posete stranoj zemlji novog poljskog premijera Mateuša Moravjeckog. Put ga je vodio upravo u Budimpeštu.

Tamo je izgovorio velike reči. Sa naslovom „Poljska nije propala sve dok mi živimo“ – citat iz poljske nacionalne himne – Viktor Orban je na Fejsbuk postavio video snimak povodom te posete. Tu govori o tome kako srednja Evropa danas sjajno funkcioniše. U vreme pristupa tih zemalja EU (2004) niko nije verovao da će za njih danas moći da se kaže da su „motor Evropske unije“.

Tim tonom izveštavaju mediji bliski poljskoj vladajućoj stranci „Pravo i pravda“. Tih dana i uticajna Gazeta Polska objavljuje komentar: „Države takozvane stare EU ne razumeju probleme i interese srednje i istočne Evrope. (…) Zato Poljska mora da stvori savez prijateljskih zemalja koji će biti u stanju da naglasi te probleme i interese.“

Povređeni osećaji su otporni na argumente. Zato je nevažno što se Orban pojavljuje kao pragmatičar, čiji se stavovi, iz poljskog ugla, u mnogim strateškim oblastima kose sa interesima Varšave. Politička opozicija koja je protiv Moravjeckog i njoj bliski mediji o tome mogu još mnogo da izveštavaju – uveriće samo one koji su već uvereni.

Povređeni osećaji, kao što je poznat,o mogu da naiđu na empatiju. U međuljudskom odnosu to ima lekovito dejstvo. A slično je i sa kolektivnim osećanjima. Gazeta Polska jasno navodi za čim se čezne: ljudi se osećaju neshvaćeno i žele da se čuje za njihove potrebe.

Jer EU je neka vrsta veze, sa ugovorima, koji su okvir za zajednički život, ali pre svega veza sa osećajima stanovnika kontinenta, koji veruju da između njih postoji emocionalna i svetonazorna povezanost.

Da li „Henkel“ ili „Unilever“ zaista svesno na srednjoevropsko tržište šalju proizvode slabijeg kvaliteta?  To ostaje otvoreno. Moguće da tako nešto ne može da se dokaže. Kao ni da politika Berlina ili Pariza ide na štetu srednje Evrope.

U jednoj srećnoj vezi se međutim ne radi toliko o tome ko je u pravu. Ljudi artikulišu svoje potrebe, sluša se šta druga strana ima da kaže i nastoji se da želje svih budu ispunjenje.

Da li je naivno očekivati da koncerni i vlade slede taj obrazac i pokažu empatiju ovde i sada? Da se suoče sa kolektivnim povredama? Čak i ako zapravo nije bilo loših namera, a ipak se takav utisak stekao?

 - pročitajte još: „Ne želim da ponovo budem nemačko kopile“

U mnogim evropskim medijima i političkim govorima troše se hiljade reči na izveštavanje o jačanju desnice u Poljskoj i drugde. Iskreno govoreći, zaista sam sit toga: kukanja, držanja lekcija, negodovanja, polarizacije i na kraju širenja neprijateljstava…

Empatija može da izleči negativna osećanja. Ali kada se pogrešne reči izgovore u pogrešno vreme, veze pucaju. Od onih koji su se voleli nastaju neprijatelji i onda više nema reči koja nešto može da promeni.

*Stanislav Štrasburger, 1975, je rođen u Varšavi. Pisac je i kulturni menadžer. Objavio je knjige: „Opsednutost. Liban“ i „Trgovci istorijom“. Živi u Berlinu, Varšavi i Bejrutu. Tekst je deo naše subotnje serije:Moja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android