Fabrika turbina Alstom, nekadašnja Jugoturbina, donedavno je bila neupitna industrijska perjanica Karlovca, grada u Hrvatskoj drastično pogođenog brojnim tranzicionim, ekonomskim i socijalnim nedaćama. Francuska energetska kompanija Alstom kupila je svojevremeno to preduzeće i relativno dobro održavala njegove proizvodne i razvojne kapacitete, s dobrim izvoznim rezultatima – sve dok i sam Alstom krajem prošle godine nije otkupio njegov američki konkurent Dženeral elektriks. Promene su tako zahvatile više desetina hiljada zaposlenih u francuskoj kompaniji širom Evrope, ali poneke od njih – poput karlovačkih radnika – drastično.

Najavljeno „restrukturiranje“ Dženeral elektriksa predviđa, naime, otpuštanje 229 radnika, od više od 800 zaposlenih u Karlovcu. Reč je uglavnom o visokoobrazovanom kadru, inženjerima iz projektnih odeljenja i proizvodnje, jer Dženeral elektriks namerava da najsofisticiranije delatnosti većim delom zadrži u SAD. Posebnu, nažalost dubioznu ulogu, odigrala je u slučaju Karlovca i Evropska komisija koja ni politički, ni pravno nije zaštitila karlovačke radnike Alstoma – za razliku od nekih njihovih kolega. Značajnom delu inženjera iz npr. švajcarske ekspoziture Alstoma, sporazumno je bilo obezbeđeno zbrinjavanje u krilu italijanskog dela kompanije Ansaldo.

Evropska sindikalna pomoć

Teško je reći ko je više odgovoran za nastalu situaciju – stari ili novi vlasnik karlovačke fabrike. Američko preduzeće trenutno je u prvom planu, ali i o Francuzima se godinama pričalo da generišu kontroverzne odnose. Još se pamte korupcionaške afere i sudski procesi koji su pratili Alstom u Sloveniji i Velikoj Britaniji. O tome se polemisalo i u Hrvatskoj, prilikom dogovaranja poslova oko izgradnje termoelektrane Plomin C u Istri, neekološkog projekta koji je danas ipak pred verovatnim odbacivanjem.

„Uvek možemo da govorimo o odgovornosti starog i novog vlasnika, ali njihovi partikularni interesi su pritom ionako jasni“, kaže za DW Vedran Dragičević, predsednik Sindikata metalaca Hrvatske. „Ovde bi, međutim, trebalo naglasiti da se Evropska komisija kao regulator nije postavila korektno prema karlovačkim radnicima. Ona bi trebalo da štiti evropske radnike od rigidnih nasrtaja spoljnog kapitala, naročito američkog, koji je sklon da ovde izrazito štetno preuređuje radno-pravne standarde“. Pritisak na Evropsku komisiju pokušao je da krajem januara izvrši i hrvatski poslanik u Evropskom parlamentu Tonino Picula, tražeći od nje da se po tom pitanju oglasi i eventualno naknadno deluje. Picula nam ovom prilikom nije bio nedostupan, ali iz njegovog kabineta smo saznali da mu odgovor Evropske komisije još nije stigao.

Evropska komisija sada, nakon propuštene prilike za preventivno delovanje, može da učini malo ili nimalo toga kako bi se stanje popravilo – sada sve zavisi od novog vlasnika i sindikata kao njegovog mogućeg sagovornika. „Po tom pitanju očekujemo uskoro neke vesti, ali teško je bilo šta prognozirati. Dženeral elektriks je u Evropi ipak prvenstveno zainteresovan za preuzimanje tržišta i smanjenje troškova rada“, kaže predsednik Sindikata metalaca Dragičević. U dijalog se, kako saznajemo od njega, uključio i IndustriALL European Trade Union – značajna federacija evropskih sindikata koja verovatno predstavlja poslednju šansu za bar deo karlovačkih radnika koji su se našli na udaru američkog vlasnika.

Mahanje nacionalnim interesom

Generalno, ostaje nam do tada da podvučemo crtu ispod opšteg utiska o fatalnim nedaćama koje upadljivo često podnose hrvatski radnici nakon što njihova preduzeća preuzmu novi, strani vlasnici, a oni ostanu bez državne zaštite. Dovoljno je podsetiti na aktuelne katastrofalne posledice u naftnoj kompaniji Ina u partnerstvu sa MOL-om, na takođe neizvesno stanje u šibenskoj Tvornici lakih metala, na odnedavno zatvorenu Železaru u Sisku ili na kompletnu hrvatsku industriju mleka nakon što je kompanija Laktalis preuzela Dukat.

Ipak, bilo bi pogrešno za sve kriviti strance. Hrvatski tajkun Emil Tedeši u decembru je otvoreno i precizno izjavio da privatni poslovni interes – nema veze s nacionalnim. On je tada rekao i da mu je „antipatično kad bilo koji poslovni lider maše nacionalnim interesom, a u principu posluje i donosi odluke u ličnom interesu“ jer, dodao je, „to je jedino legitimno“ kada privatna kompanija odlučuje npr. u kojoj će zemlji da otvori novu fabriku. Uostalom, privatni vlasnici imaju zakonsko pravo da prodaju svoje resurse kome god žele, pa su odnosi i zbog toga relativni. Očigledno je da su, s obzirom na te činjenice, na strani radnika samo sindikalne organizacije – naravno ako su zaista prave. Za sve bi njih bilo bi bolje da to ubuduće ne gube iz vida.