Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je pre dve godine najavila: „Evropa mora da nauči i govor sile“, rekla je Nemica prilikom preuzimanja dužnosti. EU mora biti sposobna da se dokaže i u odnosu s vodećim državama kao što su Kina, ali i SAD.

-pročitajte još: Jedinice za brzo reagovanje EU: kad, ako ne sad?

Kako taj cilj sprovesti u praksi? To je sadržaj nove doktrine bezbednosne politike koja bi trebalo da bude formulisana do marta 2022. Prvi predlog tog „Strateškog kompasa“ zemljama-članicama predstavio je komesar za spoljnu politiku Žozep Borel. Aktuelnu situaciju on procenjuje bez uvijanja: „Evropa je u opasnosti“, upozorava Borel i naglašava da Evropska unija ne može sebi da dozvoli da bude samo posmatrač u svetu koji je krajnje orijentisan na suparništvo.

Uticaj EU slabi

„Evropska unija mora da se pobrine za bezbednost svojih građana i mora da štiti svoje interese“, zahteva Borel i nabraja konkretna područja konflikata. U to spadaju ne samo vojne pretnje, već i nadmetanje oko globalnih standarda i borba za prevlast na području veštačke inteligencije, cloud computinga, poluprovodnika i biotehnologije. Spominje se i izazov širenja lažnih vesti i kibernetičkih napada.

Nova politika sile ne služi se samo tradicionalnim vojnim sredstvima. Borel upozorava i na opasnost od tzv. „hibridnih pretnji“, kakvu EU upravo doživljava na svojoj spoljnoj granici prema Belorusiji. Zbog takvih pretnji, sve je teže razlikovati rat i mir. Evropska unija, čiji ekonomski i demografski značaj u svetu stalno opada, mora da se dokaže na tom području.

Povratak politici moći

Iako će konačni tekst nove doktrine biti gotov tek na proleće, već prvi predlog pokazuje jasnu promenu pogleda na svet. U poređenju s „Globalnom strategijom“ koju je 2016. predstavila Borelova prethodnica na toj dužnosti Federika Mogerini, „meka moć“ EU sada je osetno u drugom planu. „Povratak politici moći“ – tako Žozep Borel naziva ideju po kojoj bi Brisel bio u stanju da reaguje i vojnim sredstvima.

Iako Evropska unija još od 2007. ima sopstvene borbene jedinice, takozvane battlergroups, pokazalo se – recimo u Avganistanu – koliko je i danas njena sposobnost da vojno deluje mala. Pritom EU, prema tom konceptu battlergroups, već godinama raspolaže s dve stalno aktivne formacije, od kojih svaka ima po 1.500 vojnika. One bi trebalo da sprečavaju ratove u konfliktnim regionima, ali i da rade na pružanju humanitarne pomoći.

Te jedinice se menjaju na svakih šest meseci, a na raspolaganje ih stavljaju različite zemlje EU. One, međutim, tokom 15 godina svog postojanja, nijednom nisu aktivirane u nekoj krizi. „Razlog za to što borbene jedinice iz tri do pet zemalja ne mogu da budu angažovane leži i u činjenici da uvek mora da postoji neka ’vodeća nacija’, koja mora da snosi većinu tereta u materijalu i ljudstvu – ali i da snosi troškove. Države koje su na redu zbog toga se ustežu da koriste taj instrument“, objašnjava politikolog Joahim Kops sa Univerziteta Lajden u Hagu.

Sporna interventna jedinica

„Strateški kompas“ sada donosi novi koncept za vojne jedinice. Do 2025. Evropska unija bi trebalo da formira Jedinicu za brzo raspoređivanje (Rapid deployment capacity - RDC) od 5.000 ljudi. Sastojala bi se od kopnenih, vazdušnih i pomorskih jedinica i bila bi veća nego sadašnjih trupa (3.000 ljudi). Pored toga, ona bi trebalo da bude sastavljena modularno, dakle u zavisnosti od svrhe angažmana.

Za razliku od dosadašnjih, nova jedinica bi imala redovne zajedničke vežbe. Prvi takvi manevri trebalo bi da budu održani već 2023. Zacrtani cilj je da Evropska unija uz pomoć RDC može i bez SAD da interveniše u oružanim sukobima, da iz kriznih područja evakuiše ljude i samostalno da obezbeđuje aerodrome.

Spor oko finansiranja

Iako se u „Strateškom kompasu“ naglašava da RDC ne bi trebalo da bude konkurencija postojećoj jedinici NATO za brze intervencije, neke članice EU još uvek su sumnjičave prema tom konceptu. Pre svih zemlje istočne Evrope strahuju od konkurencije Severnoatlantskom savezu.

Evropska unija bi, zbog različitih pogleda na situaciju, ali i različitih prioriteta među članicama, trebalo kod vojnih misija da se poziva na član 44 Ugovora EU, koji omogućava stvaranje tzv. „saveza voljnih“. U slučaju načelne odluke, jedna grupa zemalja bi mogla da krene u intervenciju, a da u tome ne moraju da učestvuju sve članice EU. Sporno je, međutim, da li bi troškovi takve misije bili ravnomerno raspodeljeni na sve članice.

Više novca za vojsku?

U „Strateškom kompasu“ prihvaćeno je više kompromisnih predloga dosadašnje nemačke ministarke odbrane Anegret Kramp-Karenbauer (CDU), a u Briselu sada čekaju da vide kako će se po tom pitanju postaviti nova nemačka vlada. U Koalicionom ugovoru, stranke nemačke vladajuće koalicije zalažu se za „stvarnu zajedničku spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku u Evropi“. EU bi, naglašava se, morala da postane sposobnija da deluje na međunarodnom planu. Pritom se ukazuje i na važnost jače saradnje nacionalnih vojski i predlaže zajedničko civilno-vojno zapovedništvo.

Da bi se ostvarili ciljevi navedeni u „Strateškom kompasu“, morali bi osetno da budu povećani izdaci za odbranu, ne samo u Nemačkoj. Već deo o izazovima na moru pokazuje da postoji velika potreba za investicijama. Kad EU u budućnosti definiše da je npr. neko morsko područje „od interesa“, recimo kao Hormuški moreuz, „Strateškim kompasom“ je predviđeno da tamo onda koordinirano deluju evropske pomorske i vazdušne snage. To znači da bi i nemački vojnici mnogo češće morali da budu angažovani u inostranstvu nego danas.

Vojska EU nije na vidiku

U planu je još mnogo toga što EU danas još uvek nije u stanju da uradi. U to spada recimo i avio-transport na veće udaljenosti, kao i stvaranje kapaciteta za rukovođenje i planiranje. „Glavni problem EU jeste to da ona nema generalštab kao NATO, niti ima 70 godina iskustva u saradnji – već uvek mora da koristi nacionalne kapacitete“, kaže politikolog Kops. Ali, EU i tu napreduje. Nakon što su ministri odbrane pre nekoliko dana doneli odluku o još 14 programa, EU u međuvremenu koordinira 60 zajedničkih programa za oružje i vojne sposobnosti.

Evropska vojska, koja se često spominje u svečanim govorima, nije cilj ovih nastojanja. Tome se suprotstavljaju još uvek različiti interesi i prioriteti 27 zemalja-članica. U ovom konceptu radi se pre svega o koordinaciji nacionalnih vojnih snaga i sinergiji. Cilj je da se zajedničkim vežbama postigne mogućnost da se bolje zajednički deluje, a time i da se omogući zajednički odlazak u vojne misije.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.