Dva događaja bacaju svetlo na politiku azila Evropske unije: italijanska obalska straža u nedavno je spasila 84 osobe s oštećenog gumenog čamca bez motora. Prema italijanskim izvorima, tome je prethodila višečasovna svađa između predstavnika Libije, Malte, Gibraltara i Francuske oko toga ko je odgovoran za izbeglice-brodolomce.
Drugi događaj je objavljivanje izveštaja Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) i drugih organizacija. U izveštaju se navodi da nije samo ruta preko Sredozemnog mora ta koja je posebno opasna, već da je i put kroz Afriku u pravcu Europe „jedna od najsmrtonosnijih ruta na svetu za izbeglice i migrante“. Oni su izloženi „zlostavljanju, mučenju, prisilnom radu, seksualnom iskorišćavanju i ubistvima“.
Posebno Libija, koja je inače tranzitna zemlja za izbeglice i migrante koji žele u Evropu, „nije sigurno mesto za ljude“, pišu autori izveštaja iz UNHCR-a. Tu u igru ulazi i politika Evropske unije o azilu. U ime EU libijska obalska straža presreće mnoge čamce koji su krenuli ka Evropi i vraća ljude natrag – u zemlju u kojoj im, prema UN-u, prete najteži progoni.
-pročitajte još: Dugo toplo migrantsko leto
Izbeglicama iz čamca, koje je Italija sada preuzela i koje su za početak dovezene na i talijanski otok Lampeduzu, „uspelo je“ da se dokopaju Evrope. Njihovo konačno prebivalište međutim još nije određeno. Uslediće uobičajeno prosjačenje za nalaženje moguće zemlje-domaćina. Ali već sada je jasno koje zemlje to neće biti: tako na primer Mađarska i Poljska neće dozvoliti da nijedan izbeglica pređe njihove granice.
Berlin želi reformu Zakona o azilu
Nemačka vlada obavezala se da će podsticati reformu politike azila EU tokom svog predsedavanja Uniji. Za Berlin reforma znači da bi svi trebalo da učestvuju u procesu prihvata izbeglica i migranata. Ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer takođe traži svojevrsno preliminarno preispitivanje zahteva za azil na spoljnim granicama EU, kako bi se oni koji nemaju šansi da budu prihvaćeni, odmah mogli poslati natrag.
Oba plana su otpočetka naišla na ogromno protivljenje: države koje godinama odbijaju da prihvate izbeglice ostaju pri svom odlučnom „Ne!“ Oni sigurno ne žele da im Nemačka, zemlja koja je 2015. i 2016. za izbeglice proglasila „kulture dobrodošlice“, nameće migrantsku politiku koju oni kategorički odbacuju. S druge strane – i tako se vraćamo na dva aktuelna događaja – preliminarne provere azila na spoljnim granicama EU znače da bi azilanti ostali zaglavljeni u izrazito opasnim zemljama, poput Libije.
-pročitajte još: Migranti ponovo kreću ka Evropi
Velikodušnost?
Kritičari spasavanja migranata na moru tvrde da svaka spasilačka akcija na Sredozemnom moru povlači za sobom novi izbeglički talas i da se havarije čamaca namerno izazivaju. Jasno je da bi dolazak novih miliona ljudi u zemlje EU pokrenuo najozbiljnije socijalne nemire i sukobe.
Evropska unija se zaglavila u konfliktu koji se teško može rešiti: spasavanje ljudi iz mora je nešto što se samo po sebi podrazumeva, čak i ako je to deo računice krijumčara ljudi. A vraćanje u Libiju, kao što je ponovo pokazao izveštaj UNHCR, je nešto što ne bi smelo da se radi. S druge strane, EU ne bi trebao da podstiče migrante na beg.
Ako rešenje uopšte postoji, ono će se sastojati se od mnogo malih koraka. Biće to koraci humanosti i velikodušnosti, ali i teški koraci odbacivanja. Držati se samo prvog – bilo bi neodgovorno. A samo drugog – neljudski. Jedino celokupna slika daje verodostojnu evropsku politiku azila.