Razumljivo je da se, nakon perfidnih napada u Parizu, postavljaju dobro nam poznata, načelna pitanja: da li je islam u svojoj srži religija koja prezire ljude i veliča nasilje? Može li se iz najvažnijih spisa te svetske religije iščitati formula koja legitimiše orgije nasilja razularenih džihadista? I još važnije: da li je propala integracija muslimana u Nemačkoj?

Sigurno je da su ta pitanja opravdana. Pa ipak, ona zaobilaze srž problema, a to je pitanje konsenzusa islamske religije s dostignućima i vrednostima modernog, slobodarskog i demokratski uređenog društva.

Danas je valjda opštepoznato da ne postoji jedan jedinstven „islam“ koji funkcioniše statična i nepromenljiva celina. Muslimani nisu monolitni blok nigde u svetu. U svakoj od islamom prožetih zemalja propagira se i praktikuje drugačiji islam. Strogo vehabijski islam u Saudijskoj Arabiji dele čitavi svetovi od vladajućeg, šiitskog, državnog islamizma u današnjem Iranu. Istovremeno, u mnogim ekonomsko uspešnim islamskim zemljama poput Malezije i Turske, odavno se etablirao pragmatično-konzervativni „islamski centar“.

Ta specifičnost islama jasno otkriva da muslimani, na kraju krajeva, sami odlučuju o tome šta je po njima „islamski“, potpuno nezavisno od toga gde i kada žive. Sunitski, većinski islam nije obeležen hijerarhijama i on ne poznaje vrhovni autoritet kao što je to papa u Katoličkoj crkvi. To nas bezuslovno vodi do važnog i osnovnog pitanja koje bi trebalo da postavimo nakon napada u Parizu: koji islam u Evropi mi u stvari želimo?

Uspesi u naturalizaciji islama

Zbog emocionalne i kontroverzno vođene debate preti nam opasnost da iz vida izgubimo važne uspehe postignute poslednjih godina. Konstituisanjem Nemačke islamske konferencije (DIK) 2005. godine i time podstaknutim procesom naturalizacije islama u naše slobodarski-demokratsko, temeljno uređenje, počela je nova era nemačkog shvatanja države.

Uprkos svim suprotnostima i prepirkama, taj proces otvorenog dijaloga između države i njenih muslimana u Nemačkoj do temelja je promenio međusobnu percepciju, ali i vidljivost islama. Iako populističke snage koriste „islam“ kao projekcionu površinu za teško opipljive strahove i sve češće ga zloupotrebljavaju, ne mogu se negirati uspesi koje je postigla aktivna integraciona politika.

Nemačka je, na nivoima saveznih država, uvela konfesionalnu islamsku nastavu u državnim školama. Relativno uspešno etabliranje katedri za islamsku teologiju na nemačkim univerzitetima mnogo obećava i sigurno je da će to pružiti važan doprinos kako bi se u Nemačkoj i Evropi razvio autentičan i sa demokratijom kompatibilan islam, a da pri tom „uvezena“ tumačenja islama postanu zastarela.

Zbog toga što je islam uvek bio dete svog vremena, a islamska teologija proizvod političke moći, država i društvo trebalo bi da učine sve kako bi se evropeizacija islama ubrzala. Da to nema alternativu, na brutalan način nam pokazuju i stravični, teroristički napadi u Francuskoj.