Francuski sudija Žan-Klod Antoneti je u martu prošle, 2016. godine, kao predsedavajući Pretresnom veću Haškog tribunala, izrekao presudu po kojoj Vojislav Šešelj nije kriv ni po jednoj od devet tačaka optužnice. Da bi se to konstatovalo, Haškom tribunalu je bilo potrebno 13 godina.

Pročitajte još: Stečaj lošeg suda

Lider srpskih radikala u pritvoru Međunarodnog suda u Hagu bio je od 24. februara 2003. godine. Optužen je za ratne zločine koji su, prema tužiocima, počinjeni od 1991. do 1993. godine nad nesrpskim stanovništvom velikih delova Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Vojvodine. Optužnica Šešelja tereti za progone na političkoj, nacionalnoj i verskoj osnovi, prisilno premeštanje i nehumane postupke koji su kvalifikovani kao zločini protiv čovečnosti.

Po osnovi kršenja zakona i običaja ratovanja optužen je i za ubistva, mučenje, okrutno postupanje, razaranje sela i uništavanje verskih objekata, te pljačkanje javne i privatne imovine.

Zločini i govor mržnje

Suđenje mu je počelo četiri godine posle hapšenja, tek 2007, i uz mnogo prekida i pauza koje su mahom bile posledica opstrukcije procesa od strane samog optuženog, faktički još traje: u toku je žalbeni postupak. Kao zastupnik sopstvene odbrane, Šešelj je sudska zasedanja pretvarao u tribinu za političke govore ili u scenu, na kojoj je vulgarnim rečima vređao sve odreda, od tužilaca i svedoka, do sudija i samog Tribunala. Postupak je neretko bio farsa koja je u direktnom televizijskom prenosu iz Haga zabavljala deo publike u Srbiji.

Osnovna teza tužilaca koji su u svom dokaznom postupku izveli 72 svedoka, bila je da je Šešelj odgovoran za osnivanje paravojne formacije Srpski četnički pokret, poznate pod nazivom „šešeljevci“, koji su počinili zločine nad Bošnjacima i Hrvatima u Vukovaru, Bijeljini, Zvorniku, Brčkom, Nevesinju, okolini Mostara i širem području Sarajeva.

Pročitajte još: Žrtve Šešeljeve nevinosti

Posebna tačka optužnice je „govor mržnje“. Tužioci su tvrdili da je on govorima uoči ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno za vreme tih ratova, ne samo podsticao, nego praktično počinio progone, deportacije i prisilna premeštanja stanovništva. Koristio je svaku priliku – o tome su tužioci predočili sudskom veću veliki broj video-snimaka – da direktno huška na rat protiv „istorijskih neprijatelja“, a to je značilo protiv Bošnjaka i Hrvata.

Tužioci su citirali Šešeljeve pretnje da će se Srbi „osvetiti muslimanskim dušmanima“, a Hrvatima „ispostaviti račune za žrtve iz Prvog i Drugog svetskog rata“ i „svetiti im se tamo gde su najslabiji“. Takvim govorima Šešelj je, tvrdili su tužioci, stvarao okolnosti za izazivanje nasilja i direktno upućivao na zločine. U svojoj završnoj reči u martu 2012. zatražili su kaznu od 28 godina zatvora.

Niko mu nije ni do kolena

Pošto se odrekao iznošenja dokaza, Šešelj je svoju odbranu sveo na završne reči u kojima je optužio međunarodni sud da je instrument velikih sila i obaveštajnih službi, stvoren samo zato da se sudi Srbima, i da je učinio sve da ga ubije kao i Slobodana Miloševića.

Pročitajte još: Ništa više nije iznenađenje

Njegova završna reč bila je pre populistička retorika, nego iznošenje argumenata kojima je trebalo pobijati navode tužbe. Rekao je da mu niko u Hagu „nije ni do kolena“, da je kao i srpski narod u svemu nadmoćan. „Svoju nadmoć pokazujem i u ovoj sudnici kao istaknuti srpski nacionalista“, govorio je Šešelj, ne osvrćući se uopšte na konkretne navode optužnice.

Posle završnih reči ostalo je samo da sudije Pretresnog veća prouče dokaze tužbe i argumente odbrane i donesu presudu i izreknu je u oktobru 2013, ali optuženi je prouzrokovao nove peripetije.

Na njegov zahtev, iz veća koje mu je sudilo odstranjen je danski sudija Frederik Harhof zato što je u privatnom pismu, do kojeg su došli mediji i objavili ga, kritikovao seriju oslobađajućih presuda (Gotovina, Markač, Perišić, Stanišić, Simatović). Taj „zaokret“ ka oslobađajućim presudama Harhof je pripisao politički motivisanom pritisku predsednika Haškog tribunala Teodora Merona na sudije. Međutim, posebno formirano veće uvažilo je Šešeljev navod da sudija Harhof nije nepristran jer „robuje predrasudama da su Srbi učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu, a nesrpsko stanovništvo žrtva“. Diskvalifikujući sudiju Harhofa, članovi veći su taj navod preveli u formulaciju da je „pokazao pristranost u korist osuđujućih presuda“.

Umesto sudije Harhofa, za člana Pretresnog veća postavljen je Senegalac Mandiaje Nijang, koji je morao da se iz temelja upozna sa celokupnim desetogodišnjim predmetom Šešelj. Morao je da pročita sve zapisnike sa suđenja, a to je iznosilo 17.500 stranica, da prouči 1.400 dokaza, pregleda stotine sati video-snimaka sudskih zasedanja da bi, eto, bilo kao da im je i prisustvovao. Umesto predviđenih šest meseci, sudiji Nijangu su bile potrebne dve i po godine.

Pročitajte još: Potpuna neverica u Hrvatskoj

Popustima Šešelju nije bilo kraja. Farsa se nastavlja predlogom veća sudije Antonetija da bude pušten na slobodu do izricanja presude, iako to optuženi nije ni tražio. I predlog je prihvaćen. Šešelj je u novembru 2014. bukvalno isteran iz zatvora u Sheveningenu, dok je izjavljivao da se neće držati ni jednog propisa o boravku na privremenoj slobodi, da se nikad neće vratiti u Hag i da će, kako se nađe u Beogradu, uleteti u politički život. U isto vreme, vladi Srbije nije upućen nikakav zahtev u vezi sa Šešeljevim boravkom na privremenoj slobodi, a još manje s njegovim povratkom u Hag, ako to Tribunal bude zahtevao.

Farsa do kraja

Da bi farsa bila potpuna, 31. marta 2016. Vojislavu Šešelju izrečena je oslobađajuća presuda i to u njegovom odsustvu, što je mimo svih propisa Statuta Tribunala, po kojem optuženi mora biti prisutan suđenju, pa dakle i izricanju presude. Dva člana sudskog veća – predsedavajući Antoneti i kooptirani Nijang – nisu našli da je ijedan dokaz o njegovoj krivici utvrđen „van svake razumne sumnje“. „Po izricanju ove presude, optuženi je slobodan čovek“, rekao je sudija Antoneti. Treći član veća, italijanska sutkinja Latanci, bila je drugačijeg mišljenja i oštro je iskazala svoje protivljenje presudi.

Drugo lice farse je, mora se priznati, i to što je optuženi držan u pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija u Sheveningenu proveo 11 i po godina, da bi onda bio pušten iz zatvora, i na slobodi posle godinu i po dana čuo oslobađajuću presudu. Po njoj, dakle, ako nije kriv, nije trebalo ni da bude u zatvoru Haškog tribunala. Da li je to zaista realan rezultat trinaestogodišnjeg rada tužilaca, istražitelja, sudskog veća, prevodilaca, obezbeđenja, svih 1.300 zaposlenih Haškog tribunala, koji su se neposredno ili posredno bavili predmetom Šešelj?

Pročitajte još: Oslobađanje Šešelja u korist Vučića

Takva odluka Pretresnog veće nije manje paradoksalna od oslobađajućih presuda Gotovini i Perišiću, koji su bili prvostepeno osuđeni na 28 i 24 godine zatvora. Tužilaštvo je za Šešelja tražilo 28 godina zatvora, da bi ga većina sudijskog veća oslobodila. Ko je tu više zaslužan za oslobađajuću presudu: tužilaštvo, jer nije imalo ubedljivih dokaza i svedoka za osuđujuću presudu ili veće francuskog sudije Antonetija, koje nije uvažilo dokaze tužbe ili ih „izopačeno tumačilo“, kako je rekao sadašnji glavni tužilac Serž Bramerc, koji je odmah po izricanju oslobađajuće presude najavio žalbu. Da li će Bramerc, koji je postao glavni tužilac Haškog tribunala 2008, dakle nakon početka suđenja Vojislavu Šešelju, uspeti da uozbilji ovaj proces, moći ćemo se osvedočimo danas. Kako je predviđeno, tužilaštvo će imati na raspolaganju jedan sat da petočlano sudsko veće uveri u ono što je sâm optuženi govorio, da „reči mogu biti užasno ubilačko oružje“.

Šešelj je odbio da prisustvuje zasedanju. I to mu je dopušteno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android