Leonora Sesilija Sentino (30) je četiri godine radila na odeljenju urgentne medicine u Saudijskoj Arabiji. I to ne bilo gde, već nadomak granice sa Jemenom odakle su stalno stizali ranjenici. Šest dana nedeljno, po dvanaest sati dnevno. A onda je Sentino odlučila da proba da se prebaci u Nemačku.

Ona je među 30.000 medicinskih sestara iz Filipina koje rade u inostranstvu. A Nemačka je trenutno kao usisivač za tu radnu snagu. Crne prognoze kažu da zemlji manjka do pola miliona ljudi u oblasti medicine i nege do 2035. godine.

Filipinska podrška Nemačkoj

Patriša Ivon Konen je zamenica filipinske državne sekratarke u Agenciji za radnu migraciju. Ko u Filipinima želi da radi u inostranstvu, mora da se obrati njenoj instituciji. Konen, koja je nedavno bila u poseti Nemačkoj, želi da Filipini imaju nešto od toga što useljeničkim zemljama šalju radnu snagu.

 „Želim da naše partnerske zemlje ulože u održivost programa. To može da se uradi na različite načine, stipendijama, izgradnjom centara za obuku. O tome smo razgovarali sa Nemacima prilikom poslednjeg susreta“, rekla je Konen.

Japan, na primer, daje dodatnu pomoć za vreme kurseva jezika, omogućavajući pristup internetu. Konen je nadležna i za državni projekat regrutovanja medicinskog osoblja za Nemačku. Do ove godine je u Nemačku dolazilo po 500 filipinskih medicinskih sestara, a od sledeće biće ih 1.500.

„Ukupni proces mora da se pojednostavi, manje dokumenata, bez dugog čekanja, više digitalizacije. To je naš pravac, a očekujemo istu efikasnost i od partnerskih zemalja“, kaže Konen.

Nemački na Internetu

Filipinski negovatelj Rafael (28) posle posla u domovini dva sata dnevno uči nemački na internetu. Rezultat je osrednji, ali po propisima je dovoljan za prvo vreme.

Dugoročni Rafaelov cilj jeste da bude negovatelj na intenzivnim odeljenjima, a upravo ta radna snaga nedostaje Nemačkoj. Na osnovu posredovanja privatne agencije, uskoro će doći na posao u bolnicu u blizini Frankfurta.

Šef agencije Džejson Hajnen kaže da na stolu ima najmanje 1.000 zahteva za posredovanje. Ali i on je očajan zbog birokratije. Navodi da Nemačka insistira na tome da nemačka ambasada u Manili overi svedočanstva medicinskog osoblja, iako je to već uradila nadležna filipinska institucija. Sve to sada traje četiri do šest nedelja. Isto tako, univerzitetska diploma se ne priznaje odmah, kao u drugim zemljama.

Benjamin Nabert, koji radi za drugu posredničku agenciju, žali se da je Nemačka uvela dodatnu prepreku – stručni jezički ispit. A Nemačka se prema njemu nalazi u takmičenju sa drugim zemljama u privlačenju radne snage.

Nesrećni i diskriminisani

Uz sve ovo, proletos je sprovedena anketa među filipinskim medicinskim osobljem u Nemačkoj. Rezultat: nesrećni su i osećaju se diskriminisanim. Rafael je o tome nešto gledao na internetu, ali ne želi da ga takve stvari obeshrabre: „Mislim da to zavisi od tebe samog, kako da prevaziđeš rasizam. Ja se toga ne bojim“, kaže on.

Hajnen kaže da je važno da je nemački tim takođe spreman za dolazak ljudi i da očekivanja ne budu previsoka – da svi odmah super govore nemački i slično.

I posrednik Nabert priča o specijalnim interkulturnim kursevima za nemačke klinike, kako bi se izbegli nesporazumi. Rafael se u svakom slučaju raduje barem trostruko većoj plati, jer trenutno zarađuje 500 evra mesečno. Namerava da potpomaže porodicu.

I Sidni (33) ima iste planove. U Filipinima je bila glavna sestra na odeljenju, a sada će preći u nemački Gisen. „Odrasla sam u regionu Manile. Smatram da je Gisen perfektno mesto za mene. Tamo mogu da vozim bicikl, a možda mogu i u šetnje u okolini.“

„Imaju drugačiju boju očiju”

Sindi smatra da ju je njen posrednik dobro pripremio za novu otadžbinu, pa i što se tiče jezika. Nada se da će joj se uskoro pridružiti njen partner, koji je iz iste branše. Ali šta ako do tada upozna nekog finog nemačkog mladića? Ona se smeje i kaže: „Nadam se da me neće hipnotisati svojim očima, čula sam da imaju drugačiju boju očiju.“

Filipinsko medicinsko osoblje priželjkuje da ih srdačno dočekaju u Nemačkoj, da tamo mogu da dokažu svoju stručnost i da im ukažu poštovanje i zbog njihove odluke da dođu i zbog njihove marljivosti.

Naposletku, odlaze iz zemlje kojoj je takođe potrebno medicinsko osoblje, ali koja ne može da parira platama. Konen o tome kaže: „Cilj je da Filipinci jednom imaju izbor, da li će da idu u inostranstvo ili ne. Nažalost, trenutno smo jako daleko od toga.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.