Retko kada se u redakcijama o fotografijama diskutovalo tako intenzivno kao što je to bilo 2. i 3. septembra. Diskusije nisu vođene samo u desku Dojče velea nego i na brojnim drugim medijima. Na kraju je celi svet znao ko je dečak Ajlan Kurdi, trogodišnjak koji se utopio pred obalom Turske, prilikom pokušaja da se sa svojom porodicom domogne grčkog ostrva Kos.

Ajlanova smrt je sramota, Evropa bi morala da se stidi i da ovo shvati kao poziv da se osvesti i vrati svojim vrednostima – tako su barem glasili komentari i naslovi u medijima. Brojni listovi su ovu sliku objavili oivičenu crnim ramom, u velikom formatu na prvim stranicama.

Ipak, izlivi emocija urednika tih izdanja bili su kratkog daha, a njihovi pozivi ostali su bez odjeka. Da ih je neko čuo, onda bi već odavno u luke Turske i Libije pristajali brodovi koji bi izbjeglice bezbedno i bez učešća krijumčara u tom poslu prebacivali do Evrope. Baš onako kako to već godinama traže brojni novinari i aktivisti za ljudska prava. Međutim, nijedan političar u EU nema hrabrosti da napravi takav korak. Političari dobro znaju ono što se uči na svakom fakultetu ekonomije: svaka ponuda kreira i potražnju. Brodovi pred lukama Turske i Libije izazvali bi još veći talas ljudi koji bi želeli da se dosele u Evropu.

Slika je već na dan nastanka proglašavana za „fotografiju godine“ izazvala je dakle debatu u uredništvima (Sme li ovako nešto da se pokaže?), ali nije imala nekog većeg efekta.

Obrnuto se desilo sa slikom koju je Unicef pre nekoliko dana proglasio fotografijom godine (naslovna fotografija članka). Evropski policajci kao izazivači panike, straha i patnje. Ovakva i slične fotografije su tokom proteklog leta imale mnogo veći uticaj na savest dobrostojećih građana na severu Evrope od slika mrtvih na plažama. U svakom slučaju, stid koji su u svojim komentarima na socijalnim mrežama izražavali brojni ljudi kada su videli prizore na granicama i železničkim stanicama Balkana, bio je mnogo veći.

Angela Merkel ni do danas nije objasnila šta je konkretno bilo to što ju je nagnalo da 4. septembra otvori granice i dozvoli da iz Budimpešte ka Nemačkoj krenu vozovi pretrpani izbeglicama. Možda će o tome nekad pisati u svojim memoarima. U svakom slučaju, određenu ulogu u tome su imale slike koje su stizale tih dana iz Mađarske, Srbije i Makedonije. A sasvim sigurno su one bile pokretačka snaga za brojne građane Minhena i drugih gradova u Bavarskoj da na železničke stanice donose hranu i drugu pomoć, te da srdačno prime izbeglice.

Pogledajte, Nemačka je otvorena zemlja, srdačna i potpuno drugačija od drugih zemalja kroz koje ste do sada prošli! To je bila poruka koju su odaslale slike iz Minhena. A njih su prevazišli jedino selfiji koje su sirijske izbeglice napravile s kancelarkom Merkel koja ih je 11. septembra posetila u jednom prihvatnom centru.

Upravo te fotografije postale su u Nemačkoj simbol protekle godine. S jedne strane su pokazale kako politička klasa ove zemlje vidi samu sebe: Mi smo dobri momci, pomagači koji su raskinuli sa lošim tradicijama njemačke prošlosti. S druge strane su one simbol toga kako susedne države gledaju na stvar: Vi Nemci ste sami prizvali izbeglice. Dakle, prihvatite ih i ostavite nas na miru! Vlade nekih evropskih država tako otvoreno govore o izbeglicama kao o njemačkom problemu.

Sigurno je jedno – ove slike iz 2015. će imati uticaja i na zbivanja u narednoj godini. A upravo to je ono što ih čini fotografijama godine.