Izađete iz voza i popnete se na nadvožnjak sa tramvajskim šinama. Desno se vide dva tornja Crkve Srca Isusova, koja je očito imala uzor u Limburškoj katedrali. Ugodan prizor. Sada bi neki istoričar umetnosti progunđao da istoricizam i nije neki posebno originalan stil. Ali, mene odavno nije briga, pamtim ono što me oslovi. A ova crkva mi je svojom vedrinom došapnula: „Dobro došao u Frajburg".

Levo, odmah kod stanice vidi se Koncertna dvorana, moderna građevina koja već nagoveštava ono što sam video u istorijskim jezgrima manjih nemačkih gradova – staro i novo, smelo i tradicionalno u skladnom suprotstavljanju.

Inače, na železničkoj stanici osoblje govori najpre francuski. Granica je blizu, iza nje je Alzas sa Kolmarom i Strazburom. Istorijske knjige kažu da je ovde poneku deceniju vladala francuska kruna. A u Frajburgu su sve do završetka Hladnog rata bile stacionirane francuske trupe.

Silazim prema gradu prateći tramvajske šine. Frajburg ili kako se na lokalnom dijalektu kaže Friburg je lepa varoš, ponegde sa sličnim arhitektonskim rukopisom kao ostali habsburški gradovi u Evropi, od Krakova do Novog Sada. Katedrala na koju su građani s pravom ponosni, i ulice u koncentričnim krugovima oko nje.

Grad na brzoj vodi

Tragisama – veoma brza – tako su Kelti nazvali reku koja teče kroz Frajburg. Naravno, i u današnjem živom nemačkom jeziku čuje se upokojeni keltski – reka se zove Drajzam. Od nje je odvojen „zanatski kanal“, koji sa spletom manjih kanala premrežuje grad. Na njemu su i imena rastorana – kao „Kod kovača srpova“ sačuvala nekadašnju namenu građevine u koju su se smestili.

U jednom takvom restoranu, bolje rečeno pivnici, na galeriji, pronalazim to što Frajburgu daje karakter raskošnog juga – vrhunsko lokalno pivo i hranu koja s pravom južnonemačku gastronomiju svrstava u evropski vrh. „Fajerling“ je prezime gazde koji je 1877. na  „ostrvu“ kupio zgradu koja je sa jedne strane oivičena „Zanatskim kanalom“, a sa druge strane njegovom „pritokom“  koju zovu potočić.  Tako je nastala pivnica. Ona je osamdesetih godina prošlog veka na kratko obustavila rad, da bi 1989. jedna dama iz kuće Fajerling ponovo pokrenula posao. Samo 10 godina kasnije pivnica se priključuje trendu – pivo se od tada pravi isključivo od biološki kontrolisanih sastojaka. I takvo mi pivo – Inselhopf – kao jedno od skoro 8.000 sorti nemačkih piva – ulepša dan. A zadovoljan sam bio i volujskim pečenjem u belom umaku.     

Frajburg je najtopliji grad Nemačke. Mada švarcvaldsko gorje praktično zadire u grad, upravo topao vetar sa planine Frajburgu donosi najtoplije letnje noći u zemlji – dvadesetak stepeni je sasvim dovoljno za tropski doživljaj Nemačke.

E, za takvih večeri je dobro iza tornja koji se zove „Švapska kapija“ pronaći lift u steni i za nekoliko sekundi se naći iznad grada, na brdu Šlosberg – „Zamkovom bregu". „Grejgeneg-šlosle" je restoran sa pivskom baštom dostojnom Velikog vojvodstva Badena. Interesantno je da nemački južni dijalekti kao i u Srbiji obožavaju deminutiv od milja – žena nije ženica već ženče. Tako i alemanski dijalekt za zamak kaže „šlosle“, pa da upotrebimo analogiju – dvorac od milja nije „dvorčić“ već „dvorče“.

Pitka istorija

Pivska bašta se zove „Vrt kestenova" . Uz pivce čovek može opušteno da pročita ponešto o uzbudljivoj istoriji grada, i da je odozgo, preko ruba knjige, posmatra panoramski okamenjenu.

Da ne zaboravim – Baden je jedan od najpoznatijih vinogradarskih krajeva Nemačke, bela vina spadaju u evropski vrh. Celo područje na levoj obali gornjeg i srednjeg toka Rajne je blagosloveno i rimskim nasleđem – vinom – i nemačkim nacionalnim napitkom – pivom. Tu hedonističku zonu uz nemačku zapadnu granicu od Ahena, preko Trira do Frajburga trebalo bi da poseti svaki putnik koji želi da upozna Nemačku mimo stereotipa koje je nametnuo Minhen.

U istoriji su rudnici srebra u Švarcvaldu davali gradu finansijsku moć, zanatsko naselje ispod tvrđave je brzo raslo. 1327. su bogati građani od frajburškog grofa otkupili pravo da sami proizvode kovanice. Tako je nastala kovanica na kojoj je prikazan – gavran. Inače, gradski svetac je Sveti Đorđe, a njegova zastava – crveni krst na beloj pozadini – potpuno je ista kao nacionalna zastava Engleske koja ima istog sveca kao zaštitnika. 1368. Frajburg dolazi u posed Habzburgovaca koji će u narednih pet vekova sudbinski uticati na grad. Habzburški vladari su kao kipovi ovekovečeni na gradskoj većnici.

U vreme verskih ratova jezgro grada je ostalo katoličko, a okolna sela su bila uglavnom protestantska.

Nakon polumilenijumske habsburške vladavine Napoleon je pretumbao odnose moći na jugu nemačkog kulturnog prostora. Tako se desilo i nasilno pripajanje grada Velikom vojvodstvu Baden 1806. Mnogi su žalili za Habzburzima ali upravo to Vojvodstvo je postalo tvrđava liberalnog duha i napretka u odnosu na sve ostale nemačke zemlje. Baden je do ujedinjenja Nemačke pod Pruskom 1871. ostalo jedina ustavna monarhija u Nemaca. Revolucionarnost grada u novijoj istoriji je više puta dokazana.

„Da deset života imam…"

Proglašenje Badenske republike 1848. podstaknuto je revolucionarnim vrenjem u Parizu. Republika je skoro dogurala do novog ustava, ali su okolne kontrarevolucionarne sile, pre svih Pruska, na molbu nadvojvode umarširale u Baden, skršile oružani otpor, pohapsile radikalne demokrate, i neke od njih osudili na smrt.

Tako je u Frajburgu streljan student i zakleti republikanac Fridrih Nef. Uhapsili su ga pri pokušaju da pređe u Francusku i skupi dobrovoljce za odbranu republike. Njegovo ime je bilo na poternici. Ali, i na jednom koferu kojeg je na granici uočio revnosni carinik. Noć uoči pogubljenja on piše pismo majci: „Još samo jedno, dragocena i mnogo voljena majko: budite čvrsti i stameni kad primite nesrećnu vest. Što se mene tiče, sutra ću mirno otići u smrt, kao što sam nekada išao u našu baštu (…) Da imam deset života, sve bih ih dao za ovu moju stvar". Nef je streljan dan posle pogubljenja jednog od vođa badenske revolucije Maksimilijana Dotea, na istom mestu, na jednom frajburškom groblju. I mada je to bilo zabranjeno, grobove streljanih su frajburške devojke mesecima kitile cvećem, a komemoracije su se održavale svuda po Nemačkoj.

Ne treba onda da čudi što je u Frajburgu revolucionarna 1968. ostavila dublji trag nego na drugim mestima. U gradskoj skupštini većinu danas čine Zeleni. To je prvi veći nemački grad u kojem je izabran "zeleni" gradonačelnik. Pored radija javnog servisa i jednog privatnog radija postoji studentski radio „Tromeđa“ gde se neguje šezdesetosmaška tradicija – to je najstariji slobodni radio u Nemačkoj koji su osnovali aktivisti antiatomskog pokreta.

Kod crvenog medveda

Prošli put sam u Frajburgu jedno veče proveo sa damom koja je svima poznata kao Birgit Kraft. To je ona ženska figura u narodnoj nošnji sa etikete piva iz Badenske državne pivare Rothaus. U lokalnom dijalektu se nemačka fraza „Bier gibt Kraft“ (pivo daje snagu) izgovara kao Bir-git-kraft. Od toga su alemanske šaljivdžije napravile ime – Birgit Kraft.

Najpre je pivara bila plemićka, pa manastirska, pa vojvodska, a kada je Francuska revolucija u Badenu razvlastila plemstvo i sveštenstvo, država Baden je postala vlasnik pivnice. Ona se nalazi u Švarcvaldu na 1.000 metara nadmorske visine i ima svojih sedam izvora. Kada je reč o pivu očito i država može da bude uspešan preduzetnik.

Sećam se da mi je tada u Frajburgu vlasnik najstarijeg hotela u Nemačkoj – Kod crvenog medveda, objasnio da su u Frajburgu u srednjem veku samo bogate kuće farbane u crveno. A kao farbu su koristili – volovsku krv. Nemački izraz „štinkrajh“ bi u bukvalnom prevodu značio „smrdljivo bogat“, ali se upotrebljava u smislu „basnoslovno bogat“. Ne zato što su siromašni proklinjali bogatstvo već zato što su fasade bogatih ljudi u davna vremena zaista danima zaudarale na volovsku krv.

Ponekad je zaudarala i paljevina, kao januara 1349. kada su gradske vlasti, navodno zbog opsanosti od kuge, koja se u gradu još nije ni pojavila, pohapsile sve Jevreje i – spalile ih. Samo su poštedeli trudnice i decu – koje su pokrstili.  Skoro 600 godina kasnije nacisti su spalili sinagogu.

Istina će vas osloboditi

Frajburški univerzitet je 1457. osnovao Albreht V Habzburški – pa se s pravom zove Univerzitet „Albreht Ludvig". Na njemu su predavali ljudi sa zvučnim imenima kao Erazmo Roterdamski, Edmund Huserl i Martin Hajdeger. Ovaj poslednji je 1933. kao filozof svetskog glasa pristupio nacistima i bio njihov rektor Frajburškog univerziteta. Nije izvesno da je Martina Hajdegera istina o prirodi režima kojem je služio posle rata oslobodila – mada je moto univerziteta na čijem je čelu bio glasio „Istina će vas osloboditi“.

Hajdegerov učenik jevrejskog porekla Herbert Markuze, koji je u Frajburg došao zbog slavnog filozofa  pre profesorovog stavljanja u službu Rajhu i Fireru, postaće docnije kao emigrantski filozof ikona šezdesetosmaškog pokreta u Sjedinjenim Američkim Državama. Jedan od najznačajnijih sociologa Nemačke, Niklas Luman, takođe je frajburški student.

Frajburški univerzitet je prema više svetskih rang lista među prvih sto u svetu i među prvih deset u Nemačkoj. Ali, nije jedina visokoškolska ustanova u gradu, ima ih još nekoliko. Ukupno tridesetak hiljada studenata podmlađuju grad od 250.000 stanovnika i to se vidi na svakom koraku. Kafanice, kafići, klubovi, bicikli.

Paranormalni Frajburg

Ovaj badenski grad u kojem se još uvek čuje alemaski dijalekat jedino je mesto u Nemačkoj na kojem se ozbiljno proučavaju parapsihološki fenomeni. „Institut za granična područja psihologije i psihohigijene“ je ustvari privatna ustanova koja se finasira donacijama. Institut radi sve do danas na istraživanju ekstrasenzorne percepcije, telekineze i drugih fenomena od kojih Holivud rado pravi žanrovske filmove.

Čak je jedan bivši saradnik Instituta osnovao Parapsihološko savetovalište, koje sada u Frajburgu deluje nezavisno od instituta. Dakle, ako neko ima vizije, ne mora odmah doktoru, kao što je jednom savetovao svojim vizionarskim kolegama političarima Helmut Šmit. Može da nazove telefonom jedan broj u Frajburgu – ljudi tamo znaju sve o neobičnim ljudskim iskustvima, od nestašnih tavanskih duhova preko psihičke zavisnosti od sekti do alternativnih metoda lečenja.

 Mislim da bi se svakom uz nešto dobrog badenskog piva ili vina, ako treba i poneke voćne rakije,  sred tropske letnje noći, možda baš 31. jula, mogao ukazati Johan Ludvig Maksimilijan Dortu, u trenutku dok nadjačava dobošare, koji pokušavaju da zagluše njegove zadnje reči pred streljačkim strojem: „Umirem za slobodu, braćo, gađajte dobro!“

Ja bih mu nazdravio i onako više za sebe rekao: „Lepa ti je sada ova sloboda u Frajburgu, druže!"

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android