Šestog aprila 1994. su nepoznati napadači raketirali avion predsednika Ruande Juvenala Habjarimana, tek što je sleteo na aerodrom u Kigaliju. Osim Habjarimana, u napadu je stradao i njegov kolega iz Burundija, predsednik Kirpien Ntarjamira, kao i još osam putnika. Sledećeg dana je počeo jedan od najvećih masakara u ljudskoj istoriji, koji je za tri meseca koštao života 800.000 građana Ruande.

Nakon atentata su ekstremni pripadnici većinskog naroda Hutu krenuli na manjinu Tutsi, ali i na umerene Hute. Ubice su bile dobro pripremljene i izvršavale su ciljane napade. Na udaru su pre svega borci za ljudska prava, novinari i političari. Među prvim žrtvama, već 7. aprila, je i premijerka Agate Uviringijmana.

Dok su u Kigaliju i provincijama narednih dana pobijene hiljade ljudi, belgijske i francuske specijalne jedinice su evakuisale oko 3.500 stranih državljana. Belgijski padobranci su 13. aprila iz Kigalija spasli i sedam nemačkih saradnik Dojče velea sa njihovim porodicama. Od 120 ruanđanskih saradnika Dojče velea, čak 40 je stradalo u genocidu.

Kanadski komandant plavih šlemova Romeo Daler već je početkom 1994. godine imao informacije da se u Ruandi sprema pokolj nad narodom Tutsi. Njegovi izveštaj od 11. januara, poznat kao "Dosije Genocid", Ujedinjene nacije su odbacile. Ovaj general je kasnije očajnički apelovao na Kofija Anana, tadašnjeg šefa UN za mirovne operacije. Anan nije reagovao.

Radiostanica RTLM i nedeljnik Kangura bili su predvodnici širenja mržnje prema Tutsima. Jooš 1990. je Kangura u rasističkom maniru objavila tekst "Deset zapovesti Huta". RTML je postao popularan zbog pop muzike i izveštaja o sportu, ali je tih dana svakodnevno pozivao na progon i ubijanje manjine Tutsi. Režiser Mile Rau kasnije je napravio film "Radio mržnje" (scena na slici).

Paul Rusesabagina postaje čovek koji je jeo smrt. Nakon što je belgijski menadžer napustio jedan hotel u Kigaliju, ovaj čovek tu smešta više od 1.000 ugroženih ljudi. Izdašno daje novac i alkohol hutskim paravojnim formacijama da poštede Tutse koji se nalaze u hotelu. Uspeo je. Na drugim mestima nije bilo utočišta.

Mnogi su se sklonili među crkvene zidove, ali ubicama to ništa nije značilo. Oko 4.000 muškaraca, žena i dece pobijeno je u crkvi u Ntarami, blizu Kigalija. Svi su ubijeni hladnim oružjem, sekirama, noževima i mačetama. Danas je crkva jedan od brojnih spomenika. Poređanje lobanje i kosti, kao i tragovi metaka u zidovima podsećaju na zločin.

Zvanični Pariz je imao bliske odnose sa režimom Huta. Kada su pobunjenici iz Patriotskog fronta Ruande potisnuli ubice i progonitelje, u junu se umešala francuska armija. Omogućila je vojnicima i borcima odgovornim za genocid da prebegnu u Zair, današnji DR Kongo. Odatle i danas predstavljaju pretnju Ruandi.

Milioni građana oba naroda su pobegli u susedne zemlje, Tanzaniju, Zair i Ugandu. Samo u Zairu bilo je dva miliona izbeglica. Bivši vojnici režima i ubice tamo formiraju Demokratske snage za oslobođenje Runade i do danas haraju istočnim Kongom.

Pobunjenici 4. jula 1994. patroliraju ispred crkve Svete porodice u Kigaliju. U međuvremenu su oslobodili veći deo zemlje i prognali počinioce genocida. Aktivisti tih dana prenose da i oslobodioci čine zločine iz osvete. Za te zločine do danas niko nije pozvan na odgovornost.

Generalmajor Paul Kagame, šef pobunjenika, 18. jula 1994. objavljuje da je gotov rat protiv vladinih trupa. Nove snage konktrolišu glavni grad i druge velike gradove. Postavljaju prelaznu vladu. Kagame je od 2000. neprekidno predsednik Ruande.

Genocid je trajao nešto više od tri meseca. Žrtve su uglavnom divljački ubijane mačetama. Komšije kolju komšije. Odsečeni udovi beba, dece i ljudi preplavljuju ulice. Nema porodice koja nije pogođena. Zločin je još živ i obeležava život u Ruandi i danas.