I Nikolae Paraipan je do jula živeo na severu Francuske, u dve prikolice – sve dok on i njegova porodica nisu bili proterani.

„Došli su u naš kamp i nismo imali vremena ni da se spakujemo. Odveli su nas do aerodroma. Platili su nam karte i rekli nam da naredne tri godine ne smemo da uđemo u Francusku.“

„Tri-četiri godine u Francuskoj, dok ne skupim pare“

Porodica nije htela da se tako brzo vrati, mada im ni u Francuskoj nisu cvetale ruže. Živelo se od skupljanja starog metala i od prosjačenja.

„Francuzi stvarno imaju dobru dušu. Ovde u Rumuniji nema ništa za nas. Ovde nemamo šta da jedemo. Francuzi su dobri ljudi, davali su nam pare, ali ovde…“

Zvanično je Francuska za njih zabranjena zona, to su im pismeno stavile do znanja i rumunske vlasti koje sarađuju sa Francuskom. Međutim, te zabrane ih neće naterati da odustanu. I pre tri godine su bili proterani iz Francuske i opet se vratili.

„Moj plan je bio da u Francuskoj ostanem 3-4 godine kako bi skupio dovoljno novca, za kuću, ovde u Rumuniji. Nama treba velika kuća jer nam je porodica velika, ima nas 18 sa decom.“

„Kako da živim ovde?“

U komšiluku ima dosta onih koji su taj san već ostvarili. I sada se gradi: vlasnici su još u Francuskoj i šalju pare. Drugi Romi im rade na građevini i tako zarađuju. To je jedini posao do kojeg mogu da dođu. Od 7000 Roma samo njih 50 ima posao.

„I mi smo već odlazili iz Rumunije jer ovde ne možemo normalno da živimo. Ja imam 24 godine i troje dece. Kako mogu da živim ovde sa njima?“

Zbog toga, mnogi polažu nade u jedan jedini put – zapadnu Evropu, bez obzira koliko taj put bio pun zabrana.

Autori: Uta Bolov / Dijana Roščić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković