Sloboda, olakšanje, nada… Takva su bila osećanja miliona Afrikanaca u avgustu 1960. godine, nakon što je u devet zemalja na afričkom kontinentu okončan francuski kolonijalni režim. Tokom te godine ukupno 14 afričkih zemalja uspelo je da se oslobodi okova kolonijalizma: Benin, Burkina Faso, Obala Slonovače, Mali, Niger, Senegal, Togo, Kamerun, Čad, Kongo-Brazavil, Madagaskar, Mauritanija, Gabon i Centralnoafrička Republika.

Francuska je 1830. najpre okupirala Alžir, da bi nakon toga usledila okupacija zone Sahela i velikih delova centralne i zapadne Afrike. Bilo je potrebno mnogo godina da se razbiju lanci kolonijalizma, tokom kojih su milioni Afrikanaca patili i umirali pod francuskom čizmom.

-pročitajte još: Nemačka kolonijalna istorija - „Uzorna kolonija" Togo

Tek 1946. Francuska je osnovala „Francusku uniju“ (Union française), koja je afričkim regionima omogućila da pošalju političke predstavnike u nacionalnu skupštinu. Ali ni tada nije bilo ni govora o nekakvom suverenitetu porobljenih zemalja. Ipak, otpor Francuskoj je rastao. Tako je Gvineja proglasila nezavisnost u oktobru 1958, kao prva zemlja u okviru afričkih regiona Francuske.

Ni slobode, ni nezavisnosti

„Šezdeset godina kasnije, frankofonske zemlje Afrike još uvek nisu istinski nezavisne i slobodne od Francuske“, kaže Natali Jamb, savetnica u Partiji slobode i demokratije iz Obale Slonovače. To počinje već sa školskim udžbenicima, čiji se sadržaj dobrim delom još uvek određuje u Francuskoj.

Pored toga, u mnogim od tih zemalja još uvek postoji državni sistem koji je uvela Francuska. „Nešto pre nego što je nezavisnost 1960. godine postala stvarnost, Francuska je odlučila da ukine parlamentarni sistem u nekim zemljama poput Obale Slonovače i da pripremi sve za uvođenje prezidijalnog režima prema kojem su sve teritorije i ovlašćenja u rukama šefa države“, podseća Natali Jamb u intervjuu za DW. Ideja koja je iza toga stajala bila je sledeća: „Da bi se afričke države i dalje držale u šaci, njima bi trebalo da manipuliše samo jedna osoba koja ima sva ovlašćenja“.

Francuski uticaj u bivšim kolonijama – ili Françafrique, kako se naziva – dakle opstaje. To kod mnogih, a naročito kod mladih ljudi povećava odbojnost prema bivšoj kolonijalnoj sili. Od 1980. pa sve do danas brojni predsednički kandidati obećavali su da će se odupreti francuskom uticaju.

-pročitajte još: Senke nemačkog kolonijalizma

Ali obećanje da će doći do nekakvog novog početka između Francuske i njenih bivših kolonija u Africi nije ništa drugo nego ritual, smatra Jan Tejlor, profesor afričke politike na Univerzitetu Sent Endrjus u Škotskoj. „Oni najpre pričaju o promenama, ali nakon što preuzmu dužnost francuski predsednici shvataju da je ekonomski i politički interes u Africi suviše jak i da nema stvarnog interesa za promenom ni na jednoj strani.“

Resursi, kontrola, vojska

Zašto zaista ni afričke elite, a ni Francuska ne žele da prestanu sa takvom politikom uticaja, poznatom pod pojmom Francafrique? Prema mišljenju Pola Melija, savetnika u britanskom trustu mozgova „Četam haus“, do promena nije moguće doći zbog privatnih interesa elita. Francuski predsednik Šarl de Gol 1962. godine naložio je svom savetniku Žaku Fokaru da realizuje projekat Francafrique. „On je zatim je stvorio mrežu ličnih kontakata između francuskog rukovodstva i elita u bivšim francuskim kolonijama“, objašnjava Meli za DW. „Često su to bile veoma lične veze, a istovremeno i netransparentne i paternalističke.“

Focar je napravio ugovore sa vladarima afričkih zemalja koji važe i danas: U zamenu za vojnu zaštitu od pokušaja državnog udara i uz milionske provizije, afričke države garantovale su francuskim kompanijama pristup strateškim izvorima kao što su dijamanti, rude, uran, rezerve gasa i nafte. Danas Francuska ima solidno prisustvo na afričkom kontinentu – sa 1.100 korporacija, više od 2.100 ekspozitura i trećim najvećim investicionim portfeljem, iza Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država.

Kolonijalni pakt Francuskoj takođe garantuje pravo prvenstva kada je u pitanju kupovina prirodnih resursa i privilegovan pristup državnim, odnosno vladinim konkursima.

-pročitajte još: „Nemačka je bila brutalna kolonijalna sila“

Francuska trenutno vodi vojnu operaciju Barkhane protiv islamističkih grupa u regionu Sahela. U toj operaciji je od februara 2020. angažovano 5.100 vojnika iz različitih zemalja. Njujork tajms je izvestio da je 2007. gotovo polovina francuskih mirovnih snaga, koje broje ukupno 12.000 vojnika, raspoređena u Africi. Te jedinice su imale, kako vojnu, tako i savetodavnu ulogu i pomogle su režimima afričkih zemalja da se učvrste i opstanu na vlasti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android