Tek sada, 44 godine posle smrt, dugogodišnji španski vladar Francisko Franko konačno dobija nacionalno priznanje kakvo zaslužuje – kao general odgovoran za prvi vazdušni napad na civile u Gerniki tokom krvavog građanskog rata 1936. do 1939, kao dželat koji je pogubio stotine hiljada protivnika, kao diktatora koji je tokom 36 godina vladavine zdrobio demokratiju u Španiji.

To što je radio je poznati istoričar Pol Preston nazvao „španskim holokaustom“.

Ekshumacija Frankovih ostataka dugo je već neophodna u zemlji koja se nikada nije otvoreno suočila sa autoritarnom prošlošću. Sramotno je što je ovoliko potrajalo dok njegovi posmrtni ostaci nisu uklonjeni iz divovskog mauzoleja u Dolini palih na brdima nadomak Madrida.

Mauzolej je izgrađen po Frankovoj želji, mahom prinudnim radom, kako bi tobože odao počast svim stradalima u građanskom ratu. Ali ta grobnica je postala mesto hodočašća za fašiste i ekstremne desničare. Ni po čemu nije bila mesto nacionalnog jedinstva, premda mnogi konzervativni političari i danas odbijaju da to uvide.

Takav mauzolej je bolna uvreda za Špance čiji su članovi porodice – uključujući i moje – tokom Franka bili proganjani jer misle drugačije, jer govore slobodno, jer se bore protiv nacionalno-katoličkih falangi. Previše puta su protivnici režima bili masovno streljani i bačeni u jame. Desetine hiljada su naknadno prebačene u grobnice kod spomenika.

Ipak, ekshumacija Frankovih ostataka bila je kontroverzno pitanje. U anketi koju je objavio El Mundo se trećina Španaca usprotivila ekshumaciji. Frankovi potomci su pokušali da sudski spreče taj potez, a konzervativni političari su tvrdili da se tako samo kopa po starim ranama.

Taj argument je jedna od zaostavština španske demokratizacije nakon Frankove smrti 1975. Njegove pristalice i protivnici sklopili su takozvani Pakt zaboravljanja koji je uključivao opštu amnestiju za počinioce masovnih zločina. Bio je to pokušaj da se žmuri pred prošlošću i gleda u budućnost.

Kako je španska tranzicija ka demokratiji bila uzor u celom svetu, taj pakt je skrenuo pažnju sa činjenice da je Frankov totalitarizam i danas mnogima simpatičan. Predugo je i demokratska Španija bila mesto gde sa balkona vise fašistički simboli i Frankove zastave, ulice se zovu „Calle del Generalisimo“, a jedna fondacija održava sećanje na Franka i njegova tobožnja dostignuća.

Takva javna podrška diktaturi bila bi nezamisliva u Nemačkoj, ali špansko društvo nikada nije imalo konsenzus da do kraja odbaci Franka i njegove ideje.

Ekshumacije je više od otvaranja grobnice i prebacivanja posmrtnih ostataka na diskretno privatno groblje. Ovaj čin zatvara poglavlje glorifikovanja i čini prekretnicu u španskoj kulturi sećanja.

Naravno, neće diktatorovi poštovaoci preko noći sada postati demokrate. O tome svedoče i najavljeni protesti zbog ekshumacije koji su potom zabranjeni. Ali ekshumacija konačno dovodi Španiju kao državu do tačke u kojoj se otvoreno i zvanično odbacuje Frankovo nasleđe čime može zaista da počne proces društvenog ozdravljenja.

To neće biti prijatan proces – nikada ne ide glatko kada se istorijski konsenzusi kuju o tamnim poglavljima. Ali to je neophodno ozdravljenje. Frankovo vreme je konačno isteklo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android