Tema je zapravo tužna: Progon njene porodice od strane nacista i borba za obeštećenje i posle toliko decenija. Ipak, Frida Danijels, rođena Lemoan, često se smeje dok pričamo preko video linka. Na prvi pogled uopšte ne deluje da ima 89 godina, izgleda mnogo mlađe.

Bivša igračica na žici još uvek u svojoj bašti ima konopac na kome ponekad balansira. Frida se prvi put našla na žici kada je imala pet godina, u Štadeu.

„Svi su ućutali, stali, pogledali me, a ja sam prešla na drugu stranu. A onda su ljudi sa pijace prišli i dali nekoliko novčića. To je bilo baš lepo."

Svi članovi Fridine porodice su artisti - igrači na žici. Njihovo prebivalište je bio Hamburg, ali su tokom sezone putovali po celoj Nemačkoj.

Nisu ih puštali u podrume za vreme bombardovanja

Kada se Frida prvi put popela na zategnutu žicu, Hitler je vladao Nemačkom već pet godina. Bila je 1938: tada su nacisti već počeli da deportuju u koncentracione logore Rome i Sinte koji nisu hteli da odustanu od svojih zabavljačkih, vašarskih zanimanja. Neki su bili muzičari, neki trgovci, a neki artisti. Već 1933. (kada su nacisti preuzeli vlast) ova zanimanja su proglašena „neproduktivnim ili lažnim".

Fridinu porodicu je zabrana pogodila 1942. i morali su da žive na posebno određenom mestu. To je u praksi značilo da su bili lišeni slobode kretanja, nisu smeli da se bave svojim zanimanjem. Mnogi su ostali bez ikakvih prihoda. Živeli su u siromaštvu. Tako je nacistički režim pripremao deportacije i ubijanja ljudi.

„Bilo je strašno", kaže Frida. Ona govori nemački, ali često ubacuje engleske reči. Emigrirala je u SAD 1954. Danas živi u Kaliforniji.

Gladovali su. Sinti i Romi su, kaže nam, dobijali daleko manje bonova za hranu. Fridi, njenoj braći i sestrama, više nije bilo dozvoljeno da idu u školu. Druga deca su ih zvala „Cigani". Niko ih nije puštao u podrume tokom bombardovanja.

„Znali su da smo Cigani jer smo imali tamnu kosu i tamne oči. Moja majka bila trudna, žena sa desetoro dece, bombe su padale, sve je gorelo, niko nas nije puštao unutra. Bilo je strašno. "

Sveprisutni strah od deportacije

Nacistički režim je sistematski registrovao Sinte i Rome u policijskim dosijeima, pa tako kao i Fridinog oca Johana. Morao je da ide na „rasno-biološki pregled”. Za naciste su Sinti i Romi bili „niža rasa".

A jednom kada su registrovani, bekstvo je bilo gotovo nemoguće. Fridin otac je morao da se javlja u Gestapo svake dve nedelje, uvek sa dvoje dece. I Frida je jednom bila tamo. Kada su došli u prostorije Gestapoa, razdvojili su ih, a nju su ispitivali. I danas ima neprijatan osećaj kada mora u državnu ustanovu ili policiju.

Majci je bilo najgore. „Uvek je plakala. Nije znala da li ćemo se uopšte vratiti." Znala je da su nacisti već deportovali mnoge njihove rođake u koncentracione logore.

Fridini roditelji su se često svađali - da li da pobegnu ili da ostanu? Tu gde su bili, pre ili kasnije im je pretila deportacija u koncentracioni logor, ali su mislili da možda imaju đanse da ih pre toga saveznici oslobode. Znali su - ako ih nacisti uhvate u pokušaju bekstva - odmah sledi deportacija.

Bekstvo od nacista

„Moj otac je krišom slušao BBC radio, i tako saznao da se planira žestoko bombardovanje Hamburga. Usred noći ukrcali su se u voz i pobegli u Tiringiju, kod bake, sa majčine strane. Ona nije bila Sinti. Kasnije su hteli da se vrate u Hamburg, ali su im prikolice bile potpuno uništene. Frida danas kaže da je to možda bila njihova sreća, možda su, kaže, nacisti mislili da su i oni poginuli u bombardovanju.

Posle 1945. porodica je živela u Kaselu. Gostovali su po celoj Nemačkoj. Frida mi pokazuje fotografije iz tog vremena. A fotografija od ranije nema - uništene u bombardovanju. Na crno-belim fotografijama vidim 18-godišnju Fridu ispred porodičnog karavana (naslovna fotografija), 20-godišnju Fridu na konopcu ili u društvu svog oca na audiciji u Mulen Ružu u Holivudu.

Borba za obeštećenje

Frida do danas nije dobila pravu odštetu za pretrpljenu nepravdu. Jednokratna pomoć od 2.000 evra - to je sve. Bori se za obeštećenje za sve godine kada nije išla u školu, za ekonomsku štetu koju je pretrpela njena porodica, za psihičke i fizičke patnje.

Njen slučaj nije jedini: nemačka vlada do danas ne priznaje da je to što su pretrpeli bila konkretna mera progona od strane nacista. Istoričari su drugačijeg mišljenja. Tvrde da su nacisti od 1939. težili sistematskoj deportaciji preostalih Sinta i Roma iz Nemačkog Rajha. 2021. objavljen je izveštaj „Nezavisne komisije za anticiganizam” u kojem se zaključuje da se nekolicini preživelih žrtava konačno mora isplatiti odgovarajuća odšteta. Po nalogu nemačke vlade, komisija je dve godine istraživala situaciju u kojoj se nalaze Sinti i Romi.

Frida nastavlja borbu, zajedno sa Centralnim savetom nemačkih Sinta i Roma - reč je o mesečnoj nadoknadi od svega oko 400 evra.

„Bilo bi divno, ali Centralni savet kaže da još pregovaraju. Pa koliko će još trajati? Svima nam je skoro 90 godina. Bili smo tamo, doživeli smo to!"

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.