Do Marka Gašperlina može se doći telefonom u slovenačkom Ministarstvu unutrašnjih poslova. On je jedan od onih koji se trude da uzavrelu debatu vrate na sobnu temperaturu – debatu o tome koliko su zaista veliki problemi graničara EU iz Fronteksa, posebno kada je reč o mogućem kršenju osnovnih ljudskih prava.

Postoje različiti stavovi kada je reč o spoljnim granicama Evropske unije, kaže Gašperlin. Ima, kaže, onih iz organizacija za zaštitu ljudskih prava koji osuđuju kršenja prava migranata. A tu su i policajci, graničari i obalski stražari čiji je posao sprečavanje ilegalnih migracija.

„Moramo da istražimo svaki taj slučaj, ukoliko postoje optužbe", kaže Gašperlin. „Ali nije sve crno ili belo".

Istraživanja različitih medija i izveštaji nevladinih organizacija u suprotnosti su sa tom teorijom o „sivoj zoni". Bilo da je reč, kako kaže Gašperlin, o granicama Bugarske, Mađarske, Hrvatske ili Grčke, stalno se govori da Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks, prihvata to da su nacionalni službenici vraćaju nazad izbeglice i migrante, ponekad i uz upotrebu nasilja.

Na osnovu tih optužbi, Upravni odbor Fronteksa, kojim predsedava Marko Gašperlin, u decembru prošle godine oformio je radnu grupu. Osam optužbi je rasvetljeno, pet je još uvek otvoreno, kaže Gašperlin za DW. U ovom trenutku je, ističe, o njima besmisleno spekulisati i on čeka konačni izveštaj koji će biti završen krajem februara.

Iz problema u problem

Upravni odbor nije jedina institucija koja u ovom trenutku istražuje aktivnosti Fronteksa. Služba za borbu protiv prevara (OLAF) Evropske unije od januara istražuje delovanje Fronteska, agencije EU sa sedištem u Varšavi. Iz OLAF-a su za DW potvrdili da se istraga vodi, ali je naglašeno da se Fronteks za sad „smatra nevinim". Prema medijskim izveštajima, istraga bi trebalo da obuhvati „mobing", „prevaru" i već spomenute „pušbekove" migranata.

Iz Fronteksa su, na zahtev DW, odgovorili da trenutno nije moguće dogovoriti intervju sa nekim od predstavnika te agencije. Portparol Fronteksa pisanim putem je priznao da „postoje neki kamenovi spoticanja, ali mi se bavimo rešavanjem tih problema".

„Aktuelna ekspanzija" je tu agenciju EU dovela do „velikih izazova", a oni su „zbog izbijanja pandemije postali još veći", objasnio je portparol Fronteksa.

Zapravo, do 2027. godine bi broj službenika u Fronteksu trebalo da bude povećan sa oko 1.500, na oko 10.000. Ta „stalna rezerva" namenjena je za akcije protiv prekograničnog kriminala, ali i pomoć državama EU u kontroli granica i takozvanom vraćanju migranata.

„To nije neki naročito dobar izgovor"

To proširenje kapaciteta može biti jedan od razloga za trenutne probleme u Fronteksu, ali „to nije neki naročito dobar izgovor", kaže Tineke Strik. Kao i drugi poslanici u Evropskom parlamentu, i ta holandska političarka iz redova Zelenih okrivljuje šefa Fronteksa, Francuza Fabrisa Leđerija.

„On je trebalo da kaže da se sve odvija suviše brzo da bi moglo da se deluje u skladu sa svim propisima EU", kaže Strik. „Ali on je uvek želio sve više i više. Više službenika, više zadataka – na primer kada je reč o vraćanju migranata i unutrašnjoj bezbednosti".

Tineke Strik ne veruje da je Ležeri sposoban da nastavi da sprovodi neophodne promene u Fronteksu. „Najbolje bi bilo kada bi on sam podneo ostavku", kaže Strik.

Fronteks je služba poznata po strogoj hijerarhiji. Uz spomenute optužbe, mnogi kritikuju i nedostatak transparentnosti u njegovom delovanju i načinu rešavanja problema. Fronteks bi zapravo morao da oči i uši drži otvorenim i da stvarno zna da li se na granicama krše ljudska prava, kaže Tineke Strik. „A ja nemam taj osećaj".

Zaštita spoljnih granica – najveći prioritet

No, činjenica je i da Fronteks ne deluje u nekakvom bezvazdušnom prostoru. Zaštita spoljnih granica veoma je važna za države EU, kaže Strik. Zbog toga su one izvršile veliki politički pritisak kako bi agencija ojačala i porasla. Države su se nadale da Fronteks može da bude rešenje za pitanje migracija. Ali zato ih optužuju, posebno mnoge nevladine organizacije, da im ljudska prava pri tom nisu prioritet.

Lena Dipon, nemačka poslanica u Evropskom parlamentu iz redova Evropske narodne partije (EPP), takođe uočava odgovornost država-članica EU. Ali ona ukazuje na još jedan aspekt: ako zemlje EU žele Fronteks, ne bi trebalo da štede kada je reč o službenicima ili finansiranju.

Što se tiče slučaja Leđeri, Dipon oprezno komentariše: „Dobro je što s Fronteksovom radnom grupom za kontrolu, kao i novom radnom grupom u Parlamentu, kritički pratimo rad te agencije. Očigledno je da još uvek ima potrebe za diskusiju u Upravnom odboru."

A prvi čovek Odbora iz slovenačkog Ministarstva unutrašnjih poslova, Marko Gašperlin, kaže da ne može to da komentariše, jer se, kao što je rečeno, optužbe još uvek istražuju. A onda pominje ono što ovih dana često može čuti kada su u pitanju granice Evropske unije: „Nije svako ko na njih stigne u nuždi i nema svako od njih pravo na azil."

A Evropska unija bi međutim svima morala da obezbedi pravo da zatraže azil.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android