Oleksandr Petrakov nije čovek velikih reči. Nacionalni selektor Ukrajine u intervjuu za DW deluje napeto. „Osećam veliku odgovornost. Za naše navijače kod kuće, za naše oružane snage, za obične ljude koji su sada kod kuće u Ukrajini“, kaže on. „To je velika odgovornost za mene i za momke.“

Sportsko takmičenje postalo je nacionalni zadatak. „Fudbal u ovom trenutku nije najvažnija stvar“, kaže ukrajinska istoričarka Katerina Černi, „ali utakmice reprezentacije prilika su da građani Ukrajine i izbeglice nešto zajedno dožive. Kao i tokom nedavne pobede na Eurosongu, postoji čežnja za dobrim vestima.“

Nada u plasman na Mundijal

Ako igrači uspeju da savladaju Škotsku u kvalifikacionom doigravanju 1. juna, ekipa Ukrajine bi pet dana kasnije na utakmici protiv Velsa u Kardifu mogla da obezbedi drugi nastup na Svetskom prvenstvu svojoj zemlji.

„To je prilika da skrenemo pažnju na situaciju u našoj domovini“, rekao je reprezentativac Serhij Sidorčuk za DW.

No, koliko god da je velika čežnja, toliko je težak i zadatak. Najpre, igračima nedostaje prakse. Sidorčuk je recimo još u novembru igrao u Ligi šampiona protiv Bajerna, ali od zimske pauze više nije imao mečeve.

Petrakov je okupio ekipu u Sloveniji, u blizini Ljubljane, kako bi se pripremio za utakmicu sa Škotskom. Prijateljske utakmice trebalo je da pomognu ekipi da se uigra. No, to je rezultiralo brojnim putovanjima, uključujući Toskanu, Hrvatsku i Menhengladbah, gde je ukrajinska ekipa igrala protiv domaćeg bundesligaša Borusije.

Brige za trenere i igrače

S druge strane, igrači, njihove porodice i prijatelji direktno su pogođeni ratom. „Svi imamo otprilike isto u duši, u glavi, u razgovorima“, objašnjava Sidorčuk.

Sa tim se slaže i njegov trener: „Upravo sam nazvao suprugu i kćer. Kažu da je danas tiho, sve je u redu. Svi momci zovu, svi su zabrinuti za rodbinu", naglašava Petrakov. Nije lako misliti na fudbal.

Neki igrači, poput golmana Andrija Pjatova, sve proživljavaju po drugi put. On je 2014. morao da pobegne sa porodicom kad su proruski separatisti proglasili Narodnu Republiku Donjeck. Njegov klub Šahtjor od tada igra u glavnom gradu Kijevu. Tamo su on i porodica ponovo dočekali rat.

Važna uloga za identitet Ukrajine

Ruski napad Ukrajincima ostaje neshvatljiv. Kao i u mnogim drugim područjima, dve zemlje bile su povezane i u fudbalu.

U vreme Sovjetskog Saveza, zajednički tim slavio je najveće uspehe pod vođstvom čuvenog Ukrajinca Valerija Lobanovskog, zauzevši drugo mesto na Evropskom prvenstvu 1988. Iste godine SSSR je osvojio olimpijsko zlato protiv Brazila pod okriljem Anatolija Bišoveca.

Igrači iz Ukrajine dugo su činili okosnicu sovjetske ekipe, sa imenima poput Oleksija Mihajlenka i Oleha Blohina, Ukrajina je još nekoliko godina nakon raspada Sovjetskog Saveza bila konkurentna ekipa.

„No reprezentacija je u to vreme igrala vanredno važnu ulogu na putu da Ukrajina postane nezavisna nacija. Bila je sidro identiteta za narod Ukrajine“, objašnjava istoričarka Černi.

To se dobro osetilo 2006. na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Pod vođstvom trenera Blohina, tim je bio senzacionalan i ispao je tek u četvrtfinalu od kasnijeg prvaka Italije. Od Eura 2012. koji se igrao u Ukrajini i Poljskoj, ekipa je bila na svakom evropskom prvenstvu.

Sidorčuk: „Živimo za ovu utakmicu“

„Znamo kakav teret imamo na plećima“, kaže Sidorčuk uoči utakmice protiv Škotske. Kaže, ne žali se zbog toga jer je igrati fudbal privilegija.

„Kod kuće se mladići bore i ginu u rovovima“, kaže trener Petrakov.

Kaže da se nakon izbijanja rata dobrovoljno prijavio u teritorijalnu obranu u Kijevu, ali je odbijen zbog nedostatka vojnog iskustva i fudbalskih zadataka. Privlačenje pažnje, stvaranje pozitivnih naslova, to je sada njegova misija.

Igrači su odlučni da daju sve od sebe u Glazgovu, naglašava Sidorčuk: „Svi živimo za ovu utakmicu i nadamo se da će nam uspeti.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.