„Ovo je zemlja za nas", pevuši Gazda brijući se posle Pirove pobede.

Prevedeno sa gazdinskog jezika: „Ova zemlja nije za njih". Oni su fašisti iz severnog komšiluka, ruski špijuni, teroristi. Domaći izdajnici. Strani plaćenici.

Podanica voli da kaže da baš i nije ljubiteljka Gazdinog lika i dela, ali telepatski čita svaku Gazdinu misao i pretvara je u sopstvenu: Posebno je gadan ovaj jedan, što nešto piše o nekom već viđenom čudu, a ima prezime sa severa Gazdine zemlje. Kompleksaš, čovek sa krizom identiteta. Zemljomrzac. Jer Gazda je zemlja.

Sve to ovom jednom, koji se usudio da se sprda sa njenim Gazdom, podanica fino sruči u lice. Time pokazuje da je spremna na osnovu porekla oca odrediti ukupno političko biće sina, unuka i praunuka. U osnovi njenog stava je esencijalizam. Potomci bitange su bitange do u dvadeseto koleno, a potomci perjanice čojstva nose čojstvo doveka. Ona zna gde u Gazdinoj zemlji žive njemu lojalni ljudi puni čojstva, a gde nelojalne bitange. Prosto ko pasulj. Tako misli Gazdina nacionalistička advokatica. Ponosna socijalistkinja.

Zanimljiviji deo priče jeste pokušaj onog jednog da razume priprosti intelektualni aparat ovakvih ljudi koji u svakoj kritici Gazde vide to što ne postoji – mržnju prema celoj zemlji. A ne vide to što postoji – Gazdine nakaradne metode bogaćenja i vladanja istom tom zemljom.

Kao i spomenuti ženski Gazdin fan ovakvi ljudi su spremni da prebrojavaju krvna zrnca svakome ko se usudi naći manu njihovom idolu. Sebe pritom sigurno doživljavaju kao antifašiste. Pošto Gazda tvrdi da je on najveći antifašista, onda su svi njegovi politički protivnici manji ili veći fašisti .

U pravilu, kada se dodirnu palanački nacionalizam i pseudosocijalizam nastane ona mešavina koja nam kaže da smo „mi" pravednici, a svi drugi skotovi.

Oboružana ovim providnim alibijem gazdoljubačka svest loše prikriva svoj tribalni primitivizam. Ona je osnova svakolikog nečoveštva. Deduktivno destilovanje karakternih crta ljudske jedinke iz njenog porekla sačinjava jezgro svakog ekstremnog desničarenja.

Uputno bi bilo da se podanička svest ovakvih osoba dodatno edukuje pokojim uvidom u dela klasika marksizma – i Gazda ih je još kao mlad sve pročitao. Tamo piše da je ideologija iskrivljena svest. Kao kad gledaš štap umočen u vodu. Kad te pitaju kakav je štap, kažeš – izlomljen. Tako, palanačka nacional-socijalistička hibridna svest vidi u svakoj kritici izdaju, u drugačijem pojedincu Sotonin kolektiv. Ta svest je osetljiva, pamti šale na Gazdin račun kao šarplaninac batine. Agresivna je. Najpre verbalno, pa ako treba i fizički. I što je najstrašnije, misli da je u svemu tome pravedna.

Ustvari, to je nesrećna svest. Njen glavni sadržaj je preglomazni ego. Ne uspevajući da uskladi svoju umišljenu veličinu sa svojom stvarnom minornošću u svetu, ta svest se bavi ogovaranjem boljih od sebe. Ako oblati nekoga ko je zaista pošten, biće poštenija od njega, ako unizi nekog ko je veći od nje, biće veća od njega. Ako to još uradi za Gazdin račun, onda je to pravo domoljublje. Tako misli ta puzajuća, ideologizovana svest.

Ima li pomoći onima koji o sebi misle kao o slomljenom štapu?

Teško. Morali bi se izvući iz bare u koju su zabasali, ne bi li konačno sebe dožveli kao dvonožna bića. Time bi shvatili da beskičmena i slomljena podanička svest, stvorena da ulepšava Gazdin lik nije bogomdana.

Jedina nada je da im neko dobro izmasira skoro odumrli centar za savest.

Svačija svest ima pravo na zablude, ali u ljudsko dostojanstvo spada i pravo da sebe vidiš kao uspravan prut, te obaveza da sebi priznaš istinu.

Dakle, podanice draga, veli onaj jedan, ako ovo pročitaš izađi iz te baruštine.