Možda je lopovima bio potreban neki ekstravagantan božićni poklon? Ili su pljačku izveli po nalogu nekog džentlmena koji je za Božić hteo na nekog da ostavi poseban utrisak? Ili se radilo o pojedinačnom dragom kamenju? Ili o nekoj velikoj uceni?

Sve to već se događalo kada je reč o krađi umetničkih predmeta. „Ta priča o nekakvom poznavaocu koji želi da uživa u tom umetničkom delu je pre iz nekog holivudskog filma“, kaže Dijandra Doneker iz berlinske aukcijske kuće „Grizbah“. Ni varijanta s lopovom džentlmenom nema mnogo zajedničkog s pljačkašima koji vitrine razbijaju sekirom, kaže ona. „To su verovatno neki kriminalci koji se inače bave pranjem novca i trgovinom oružjem“, kaže Donekerova za DW.

„Možemo se samo nadati da će direktorka muzeja da dobije telefonski poziv u kojem će lopovi da joj ponude ono što su ukrali.“ Ukradeni predmeti u tom slučaju bi postali taoci tu bi se onda radilo o nekoj vrsti otkupnine. „To bi još bilo najbolje rešenje ove strašne priče“, kaže Dijandra Doneker.

Krađa 2.500 umetnina godišnje

Ta vrsta „tržišta umetničkih predmeta“ – ako to tako možemo da nazovemo – u stvari je ogromna. Samo u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj godišnje se ukrade 2.500 umetničkih dela, kaže Nikolaus Barta koji se inače specijalizovao za osiguranje umetnina. On je za list „Zidojče cajtung“ izjavio: „Procenjujemo da je šteta koja tako nastaje u svetu šest do osam milijardi evra“.

Ali, šteta nije jednaka vrednosti koju može da ostvari lopov. Umetničko delo je stvarno vredno tek kada je poznato. A poznata umetnička dela nije lako prodati.

Ni vrednost predmeta ukradenih u Drezdenu nije lako realno proceniti. Neko delo može da bude jedinstveno, staro i predivno – i za njega se možda na legalnoj aukciji može dobiti 100 miliona evra. Tu se radi isključivo o materijalnoj vrednosti i to, naravno, važi za zlatni nakit i dragulje, ali ne za, recimo, slike. Za neko ulje na platnu na crnom tržištu možda se može dobiti deset miliona evra ili manje.

„Najgore što može da se dogodi...“

„To je i u drezdenskom slučaju najgore što može da se dogodi: da zlato bude pretopljeno, a drago kamenje izvađeno“, kaže stručnjakinja za tržište umetnina Doneker. „Onda mi to delo nikada više nećemo videti“.

Ali i u takvom slučaju lopov mora da dođe do novca. Kod dragog kamenja vrednost pada ako se ono ponovo brusi da se ne bi prepoznalo po starom načinu brušenja. I za to su potrebni specijalisti. Njih u Evropi ima pre svega u Holandiji, ali lopovi ne mogu da se osećaju sigurni ni na najvažnijem tržištu umetničkim predmetima na svetu – u Antverpenu. Trgovci imaju direktne veze s belgijskom policijom, a u tamošnjoj „četvrti dijamanata“ postavljeno je 2.000 nadzornih kamera.

Jednostavnije je s predmetima od zlata – ono može relativno lako da se rastopi. Ali onda je jedinstveno umetničko delo zauvek izgubljeno. Tako se dogodilo prilikom spektakularne krađe zlatne kovanice teške 100 kilograma „Big Maple Leaf“, koja je pre dve godine ukradena iz berlinskog Bodeovog muzeja. Kada su lopovi uhapšeni, kovanica je već bila rastopljena.

Umetnina kao trofej

U organizovanom kriminalu umetnički predmeti koriste se i kao garancija ili kao roba za trampu – slično kao flaše skupocenog arhivskog vina koje završava u sefovima, a ne na stolovima i koje kao polog ide od sefa do sefa.

Izlaz za brzopletog kradljivca umetničkih predmeta može da bude osiguranje. „Čim lopovi primete da ne mogu da pronađu kupca, oni traže alternativu“, kaže detektiv specijalizovan za umetničke predmete Artur Brand. „Onda oni recimo ucenjuju osiguranje.“ Ali u tom slučaju ih je relativno lako uloviti, ocenio je Brand za „Špigel“.

Ali, u drezdenskom slučaju možda ta mogućnost ne dolazi u obzir. Državni muzeji obično ne osiguravaju svoje eksponate. Oni se oslanjaju na državne garancije. U slučaju štete ona se nadoknađuje od novca iz poreza. A umetnički predmet je najčešće nepovratno izgubljen.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android