I danas ima građana Nemačke koji i dalje žale za svojom „starom dobrom“ nemačkom markom. Istovremeno, činjenica je da su u međuvremenu stasali i oni koji nikada u životu nisu imali u rukama te nacionalne novčanice Savezne Republike Nemačke. Tako je jedan mališan u albumu svog dede pronašao lepu sliku dvorca Elc – to je zapravo bila stara novčanica od 500 nemačkih maraka koja je bila u opticaju do ujedinjenja 1989.

„Slika mu se toliko dopala da je tu novčanicu odneo u dečiji vrtić i sliku dvorca izrezao makazama – na sreću prilično velikodušno – kako bi je zalepio za parče papira koje je nakon toga još ukrasio bojicama“, izveštavaju iz Nemačke centralne banke. Taj šareni kolaž, danima je visio na zidu dečijeg vrtića sve dok neko nije konačno primetio šta to tamo visi.

Dečakov deda ni u kom slučaju nije jedini koji ne može da se oprosti od svojih novčanica nemačkih maraka. U nedavnom sprovedenom ispitivanju javnog mnjenja, čak 54 odsto građana Nemačke priznalo je da kod kuće još imaju novčanice ili kovanice stare nacionalne valute. Takođe, sigurno je da negde još ima i novčanica za koje se više ni ne zna da su tamo. Negde se, naime, još uvek nalazi 168 miliona novčanica nemačke marke i preko 24 milijarde kovanica.

Podmetni pod komodu da se ne klima

Generalno pravilo glasi – što je apoen manji, to je manja verovatnoća da će on ikada biti zamenjen za evro. Ti milioni su zapravo samo oko četiri odsto ukupnog nekadašnjeg obima papirnog novca, ali zato je negde „zaglavljeno“ čak 54 odsto kovanica koliko ih je pušteno u promet. Kod novčanica su to uglavnom mali apoeni: ostalo je još oko 17 odsto apoena od deset maraka i čak više od polovine apoena od pet nemačkih maraka. To je bila retkost još u vreme kada se plaćalo markama jer je postojala i kovanica iste vrednosti. I kod kovanica su to većinom one od deset feninga ili manje od toga – novčanice je možda neko zadržao i za uspomenu, ali te „male“ kovanice očito mnogi nisu ni hteli da nose u banke. Mnoge su sigurno i uništene, mnoge su završile karijeru kao nešto sasvim drugo – dok se popravljala veš-mašina, automobil ili je negde zatrebala mala metalna pločica. S druge strane, kovanice od pet maraka bile su od pravog srebra i u vreme kada je tom metalu cena bila visoka, možda ih je mnogo prodato kao metal čija je vrednost bila i veća od nominalne vrednosti.

U centralnoj banci ponovo napominju da je očigledno da je velika većina nemačkih maraka odavno zamenjena za evre – ali sigurno je da je i ostatak vredan poštovanja. Reč je o ukupno oko 12 milijardi i 900 miliona nemačkih maraka, od čega je nešto više od šest milijardi u papirnom novcu, dakle – za današnje mlade naraštaje – to je oko šest milijardi i 600 milina evra.

Marke još uvek vrede

Za razliku od nekih drugih zemalja, Nemačka centralna banka je, još kada se uvodio evro, jasno najavila da će i novčanice i kovanice nemačke banke važiti uvek i da se mogu zameniti za evro po utvrđenom kursu od 1,95583 maraka za jedan evro. Ipak, to odavno ne može da se uradi u komercijalnim bankama, već samo u centralnoj ili u pokrajinskim bankama (Landesbank). I to se i dalje radi: 2015. obavljeno je 176.000 takvih transakcija, dakle oko 760 puta svakog radnog dana. Prosečna transakcija u Saveznoj banci imala je vrednost od oko 560 maraka.

Ta „večnost“ nemačke marke je i mnoge, naročito starije građane, navela da se nikada i ne odreknu svoje ušteđevine. Zato se i danas, kad su neki možda i otišli sa ovog sveta, u njihovim kućama pronalazi čitavo bogatstvo. To ne mora uvek dobro da završi: jedan stariji bračni par očigledno nije mogao da se dogovori gde da sakrije svoju ušteđevinu pa su postigli sledeći kompromis: naslednici su u njihovoj kući jednu kutiju punu nemačkih maraka pronašli u podrumu – a onda još jednu, na tavanu! Ni jedno, ni drugo nije bilo idealno rešenje, kažu u Centralnoj banci: „Ona polovina u podrumu bila je oštećena od vlage, a onu drugu polovinu na tavanu nagrizli su miševi.“

U Saveznoj banci pretpostavljaju takođe da je veliki deo nemačkih maraka i dalje negde van Nemačke: Marka je, pre svega u nekadašnjoj Jugoslaviji i zemljama naslednicama delom bila druga valuta, ali ona je i drugde u svetu bila je priznata kao platežno sredstvo.

I bezvredne, ali i pravi dragulji

Ipak i ima „ćoraka“: u sedište Centralne banke Frankfurt stiglo je recimo pismo iz SAD. Pošiljalac pisma obradovao se kada je pronašao smeđi papirić sa već spomenutim dvorcem Elc na kome piše 500 DM. On, međutim, nije obratio pažnju na dve sitnice: „novčanica“ je bila bitno manja od prave, a preko njenog lica velikim crnim slovima pisalo je „Spielgeld“ (novac-igračka). Neko je negde u Americi očigledno pronašao kutiju sa nekom dečijom igrom i odmah počeo da mašta o dobitku. Pismu koje mu je kao odgovor poslala nemačka banka verovatno se nije preterano obradovao.

U Nemačkoj saveznoj banci upozoravaju da, naročito veće iznose, ni u kom slučaju ne šalju poštom, već da je bolje da ih sami donesu u banku u Frankfurtu ili neku od Pokrajinskih banaka. Ipak, jedna gospođa u Frankfurt je poslala čitav paket pun kovanica u nominalnoj vrednosti od nekoliko stotina maraka, ali i tom prilikom su nemački bankari pokazali da znaju da budu pošteni.

„Među tim kovanicama bile su i tri spomen-kovanice nominalne vrednosti od po pet maraka iz pedesetih godina prošlog veka. Njih smo vratili toj gospođi sa uputstvom da ih ponudi numizmatičarima“, kažu u Centralnoj banci. Naime, ta banka može da menja marke samo po utvrđenoj i nominalnoj vrednosti, a te stare kovanice na tržištu imaju vrednost od najmanje sto evra po komadu.

ipj/msh/aš (dpa, AFP)