Od 1992. se EuroPride – panevropska Prajd-manifestacija – svake godine održava u nekoj drugoj evropskoj zemlji. Ove godine je domaćin trebalo da bude Solun, ali je to, zbog pandemije korona-virusa, odloženo.

Bivši gradonačelnik tog grčkog grada Janis Butaris dugo se borio za EuroPride, uprkos protivljenju mnogih drugih političara, kao i predstavnika Grčke pravoslavne crkve. Tokom 2017. on je za jedan časopis izjavio da je taj događaj „dobitak za Solun“ i da je prihvatanje različitosti obaveza demokratskog društva.

„Butaris nije homoseksualac, ali se zalagao za naša prava. Zbog toga je na sebe navukao veliku mržnju nacionalista“, kaže Evi Minu, lezbejka i filmska autorka. „Političare koji žele nešto da pokrenu Crkva često u tome sprečava. A ona u Grčkoj ima veliki uticaj“, kaže Minu.

U Grčkoj još nije ozakonjen brak za sve, niti homoseksualni parovi smeju da usvajaju decu. Evi Minu se nada da će uskoro biti usvojene reforme zakona koje će to regulisati i da će biti više tolerancije i otvorenosti, nasuprot klasične podele uloga u braku, oblikovane seksizmom i muškom dominacijom.

Homoseksualci na Balkanu: diskriminisani i marginalizovani

Dok se na parade ponosa i slične manifestacije u zapadnoj Evropi već decenijama gleda kao na festivale koji slave radost zajedničkog življenja, na Balkanu se one doživljavaju drugačije. Tamo su one mnogo više demonstracije za osnovna ljudska prava, nego festivali. Tek prošle godine su se po prvi put održale u Sarajevu (septembar 2019.) i u Skoplju (jun 2019).

-pročitajte još: Azdejković: Vreme nasilja na Paradama ponosa je iza nas

U gradovima poput Zagreba i Beograda ljudi su naviknuti na takva okupljanja, ali lezbejke i gejevi spadaju u manjinske grupe koje su najviše diskriminisane i marginalizovane. Krivicu za to snose i crkve. One homoseksualnost smatraju bolešću, a mnogi političari zahtevaju da se parade ponosa zabrane „iz bezbednosnih razloga“, kao što je to bilo u Beogradu 2009. godine.

Protiv konvencija, za više ravnopravnosti

Vasil Bojanov je bugarski Rom i gej. Rođen je u ženskom zatvoru, jer je njegova majka pre pada komunizma 1989. godine trgovala odećom, što se tada smatralo „privatnim preduzetništvom“ i što je bilo zabranjeno.

„Do danas se suočavam sa predrasudama i to će me verovatno pratiti sve do smrti. Još kada sam imao pet, šest godina, deca su izbegavala da se igraju sa mnom, jer su mislila da smrdim. Zbog toga me je majka kupala i parfimisala dva puta dnevno. Oblačila mi je belu odeću kako bih delovao čisto, ali je time samo još više naglašavala moju tamnu boju kože.“

Vasil Bojanov se rano zainteresovao za muziku. Plakao je, kaže, dok je slušao Betovenovu Devetu simfoniju – od radosti. Danas je poznati pevač 8naslovna fotografija) – i to ne samo u Bugarskoj, već i u čitavom Balkanu. Popularan je čak i u Aziji. Svojim upečatljivim nastupima, našminkan i sa visokim potpeticama, Vasil Bojanov, poznatiji kao Azis, provocira konzervativno, patrijarhalno društvo. I mnogi tekstovi njegovih pesama puni su duboke društvene kritike. „Uspešnom umetniku se oprašta moja boja kože i moja seksualnost. Ja predstavljam slobodu, a to nekima smeta, jer mnogi žele da svi budemo beli i da imamo plave oči.“

„Pol“ ili „džender“?

Balkanske zemlje poput Bugarske i dalje imaju poteškoća sa prihvatanjem različitosti. To je pokazala i debata oko potpisivanja tzv Istanbulske konvencije Saveta Evrope o prevenciji i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Desnoekstremne stranke u vladajućoj koaliciji i predstavnici crkve izjasnili su se protiv te konvencije. Čak je i Ustavni sud konvenciju proglasio neustavnom.

Razlog je bio izraz „džender“ koji se koristi u tekstu i koji, kako je obrazloženo, „zavarava“, jer uvodi pojam koji je nespojiv sa ustavnim razumevanjem pojma „pol“. Sud je potvrdio da je „pol“ izraz s dve kruto definisane mogućnosti: muški i ženski. Rasprava je prerasla u pravu borbu oko definicija i rezultirala time da je Konvencija ipak potpisana, ali još nije ratifikovana.

Berlin – primer tolerancije

„Biti crn i homoseksualac je teško ne samo u Bugarskoj, već svuda. Nigde nismo dobrodošli. Vidite šta se dešava u SAD, svuda je to teško. Možda nije u Berlinu, ali svet nije Berlin“, kaže Aziz. I on sam je tri godine, od 1989. do 1992, živeo u glavnom gradu Nemačke. „Biti gej-umetnik tamo nije problem, čak se smatra da je to kul. Ali svet je pun homoseksualaca koji nisu umetnici i oni su poniženi, prete im i moraju da se kriju.“

-pročitajte još: Nemačka zabranjuje „preobraćanje“ homoseksualaca

Problem počinje pre svega u porodici. Roditelji bi trebalo da pokažu da podržavaju svoju decu, da biti gej nije loše i da to nije ništa zarazno. Deca proživljavaju svoju prvu traumu u sopstvena četiri zida. „Potrebno nam je veće prisustvo: u časopisima, u TV-studijima, na radiju. Mi nismo odvratni i zli, mi smo samo ljudi.“

Hrvatska – korak ispred

To želi i Srđan Sandić iz Hrvatske. On je pisac i TV-voditelj, i živi u glavnom gradu Zagrebu. „Doživeo sam različite vrste pretnji, tračeve, omalovažavanja i stigmatizaciju. Ali to, u poređenju s onim što drugi moraju da podnose, nije mnogo“, kaže Sandić. U poređenju s drugim zemljama jugoistočne Evrope, poput Bosne i Hercegovine ili Crne Gore, gde ljudi još uvek moraju da se boje verbalnog i fizičkog neprijateljstva,

Hrvatska je ipak korak ispred, pogotovo kada je reč o pravima LGBT-osoba. „Početkom dvehiljaditih bila je potrebna veća policijska zaštita da bi se Prajd održao (na Prajdu 2002. bilo je 32-je povređenih, prim.aut). Ali danas je manje napada i to je veliki uspeh LGBT-zajednice. To je događaj koji sada nije opasan, zabavan je. Volim taj dan.“

Srđan Sandić je ipak svestan da takva tolerancija postoji samo u Zagrebu. Borba za priznanje daleko je teža u ruralnim područjima Hrvatske. „Želim normalnost“, kaže Sandić. On je i svoj roman „NEMA TAMO (ljubav je glagol)“ posvetio homoseksualnosti i ljubavi za sve. U njoj se zalaže za pravo na različitost i za jednakost u političkom smislu: „Želimo isto pravo na život, pravo da budemo ono što jesmo.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android