Uđeš u stan kao bez duše. Četvrti sprat bez lifta. Očekuješ novovekovna vrata koja se hermetički zatvaraju poput poklopca na konzervi, ona za koja proizvođači tvrde da garantuju bezbednost. Ali ne, sačekuju te stara,obična, drvena vrata.

I nađeš se u vremeplovu.

Parket zakrcka pod stopalom. Desno je spavaća soba. Koja je ujedno i dnevni boravak. Kauč je tvoj vršnjak, dakle, model iz šezdesetih, neodređene smeđezelene boje. Sedneš li na njega, feder mu se iz utrobe oglasi poput prezategnute žice na gitari.

Stočić obložen žućkastim furnirom, pokriven staklenom pločom za milimetar dužom od stola. Ispod nje su se nekad stavljale crno-bele fotografije sa letovanja. Ova površina je prazna.

Iza stočića komoda boje bolešljivog hrasta. Sa svim drangulijama koje život slaže iza stakla: slike uramljene u kičaste ramove, strani novčići, razglednice iz Trsta i Makarske.

Dve fotelje, jasnih linija, klimave i neudobne. Pseudoorijentalni ćilim kojem su bosa stopala nekoliko pokoljenja ukućana izlizala lice. I ćilibarski odsjaj parketa u poretku riblje kosti.

Kupatilo sa neuglednim, nekada belim pločicama. Kada u čijem je odvodu zarđao šraf. A preko svega, plastična zavesa koja bi mogla biti i mušema. Lavabo premalen.

Hodnik. Telefon marke „Iskra“ sa koltom brojčanika. Iza stočića crni gajtan viri iz poluizvaljene utičnice.

Levo je kuhinja sa trpezarijom.

Na termoakomulacionoj je gornju površinu iskrzalo vreme. Preko toga je prostrto romboidno heklanje.

Ne gledaš ni prastare kuhinjske elemente koji su nekada bili boje bele kafe, ali su se nadisali nikotina, ni slavinu iz koje stalno dobuje u ritmu sedamdesetih. Pogled pun divljenja zaustavi se na „Smederevcu“, troringlašu.

Šteta što mu društvo ne pravi neki radio-prijemnik. „Kosmaj“ ili „Slavuj“ s kraja pedesetih.

Napolju je vrućina. Avgust u raskošnom izdanju. Roletne su spuštene. Kroz rupice na njima dan zabada svetlosne igle. Beton na terasi je izglodan polustoletnjom kišom. Gelender rđom.

U svemu nedostaje glas Lea Martina, da pretvori lenjo popodne u istopljenu žvaku. Ili da „Buco i Srđan“ slože tercu. Ili da Dragan Stojnić dubokim baršunom potopi predvečerje u setu . Fale stihovi: Zove me nestalo vreme...

Ovaj stan je spomenik. Tako ili slično se stanovalo, od varoši do velegrada, na potonulom kontinentu zvanom Jugoslavija.

Malograđanski raj gde se stiskalo na porodičnim sedeljkama i pubertetskim žurkama, na utakmicama reprezentacije, pred televizorom uglavljenim u smeđi zid regala.

Sa gramofona je na engleskom, italijanskom i španskom katkad svet curkao u skučene, a tople socijalističke jazbine.

Nemci kao istinski rodonačelnici ovakvog enterijera, nazvali su ga pomalo podrugljivo „Gelzenkirhenski barok“. U stvari, jeftini serijski komadi za posleratne proletere behu industrijski citati negdašnjeg staronemačkog, ručno rađenog nameštaja. Gelzenkirhen je bio srce rudarsko-metalurškog basena. A barok se nikako ne rimuje sa rudarima, ljudima koji su posle Drugog rata s mukom stekli prvo malo blagostanje. Ali ne i aristokratski ukus.

Većinski su i jugoslovenski stanovi bili uređeni po ovoj mustri, pomalo sitnosopstvenički, pomalo jeftino. Ali uz puno radosti u zveckanju tanjira za tesnom trpezom.

Tako uđeš u ovaj nenamerni muzej na Banovom brdu. Zemlja koja ga je stvorila odavno je upokojena, a i poslednji domaćini koji su ovde, na malo kvadrata i uz dosta ukućana, odgajali decu i dobijali satove za višedecenijsku službu, odlaze za svojom zemljom u nepovrat.

Njihovi potomci su ratovima i tranzicijom predugo ometeni u modernizaciji.

Mlada gazdarica se izvinjava jer nije renovirala. A ti bi da joj se ovako javno zahvališ. Gde bi inače čovek mogao da još jednom uđe u sopstveno detinjstvo pre nego što ga moleri zauvek prefarbaju.

Ono što je pohranjeno u predmetima, u atmosferi tog stana, u njegovoj trošnosti, vraća te u epohu kada su čitave generacije rasle u varljivoj nadi da će njihova zemlja jednom dokazati kako je najbolja na svetu. U svemu.

Dakako, nije to vreme samo po sebi bilo sjajno, ali – kako bi rekli sjajni muzičari iz benda „S vremena na vreme“ – ono što mu daje sjaj to je neko drugo vreme.

 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android