CDU to radi „kul“: u jednoj zgradi u fazi raspadanja, u berlinskoj četvrti poznatoj po nožnom životu, ta stranka predstavlja svoj izborni program – s video-projekcijama i velikim crvenim srcem koje simbolički kuca u taktu nemačke privrede. „Totalno živopisno i super-moderno“, komentariše Čejen Tarner.

Ta srednjoškolka sa interesovanjem kruži kroz prostoriju punu kartonskih kutija na kojima su ispisane reči koje se tiču porodične politike. Čejen je nedavno napunila 18 godina i na izborima 24. septembra po prvi put može da glasa, kao i drugih tri miliona mladih Nemaca. Ali za koga? Do sada se ni u školi a ni privatno nije interesovala za politiku. „Jako mi je teško da se odlučim.“

Slično se osećaju i mnogi drugi mladi birači i upravo zbog toga mnogi uopšte i ne izlaze na birališta. Politikom se u Nemačkoj bave uglavnom ljudi između 50 i 70 godina. „Za politiku starijih, mladi se mnogo ne interesuju“, objašnjava profesor Klaus Hurelman, jedan od renomiranijih naučnika koji se bavi pitanjima mladih u Nemačkoj.

To se vidi i kada je reč o izlasku na izbore. Dok građani koji su prešli pedesetu hrle ka biračkim kutijama, mladi ostaju daleko od njih. Šta je razlog da samo manje od deset odsto mladih izlazi na izbore? Oni imaju osećaj da će politička zajednica da funkcioniše i bez njih, kaže Hurelman. „Zašto da izlazim na izbore kada ne znam šta time postižem, kad je ionako već sve određeno?“ Mladi, činjenica je, ne preziru stranke, ali ih posmatraju sa distance.

Znak za buđenje bio je „bregzit“

Mladi često sumnjaju to da njihov glas može nešto da promeni. A kuda bi to moglo da vodi videlo se na primeru „bregzita“. Mladi, koji su većinski bili za to da Velika Britanija ostane u Evropskoj uniji, nisu izašli na glasanje i tako su prepustili da stariji, koji su mahom bili za „bregzit“, odluče o njihovoj sudbini. Hurelman smatra da je to dovelo do promene načina razmišljanja i u Nemačkoj. Mladi otada neće da tek tako ostanu udobno zavaljeni u fotelje i da „bojno polje prepuste starim vukovima“.

U međuvremenu se sve više mladih učlanjuje u stranke, iako je u njima još uvek prosečna starost oko 60 godina. Hurelman smatra da je to „iznenađujuće“ i da je „važno“, posebno stoga što se „to u Nemačkoj dugo nije događalo“. Primer za to jeste i 19-godišnja Lujza Hatendorf. Ona se već godinu dana angažuje u podmlatku Zelenih i odnedavno je postala i članica te stranke. Ono što drugi mladi vide kao nešto što je dosadno, ona vidi kao šansu: udružiti se kako bi se nešto pokrenulo. „Biti član neke stranke direktan je put da se utiče na politiku“, kaže Lujza.

Ali pitanje koje mladi sebi postavljaju u svetu u kojem ima toliko mogućnosti glasi takođe i ovako: Kakvu korist ja imam od toga? Sociolog Hurelman smatra da bi stranke bez problema mogle da na tom polju naprave jaču reklamu – što bi mogle da prenesu mladim ljudima – od retoričkih sposobnosti, do podsticanja karijere. „Ali prethodno bi stranke morale da se oslobode etikete da su ozloglašene, a skoro u potpunosti bi morale da se oslobode korupcije“, ukazuje naučnik iz Berlina naglašavajući da su „mladi po tom pitanju veoma osetljiv. Stranke bi, kaže, morale da se „izvuku iz svojih prljavih ćoškova“.

„Generacija Merkel“

A kakav efekat na mlade birače ostavlja to što oni praktično poznaju samo jednu kancelarku – Angelu Merkel? Devetnaestogodišnjoj Lujzi Hatendorf pre svega smeta to što Merkelova svoju politiku prodaje kao „politiku bez alternative“ – a to šteti demokratskoj kulturi sporenja. Osećaj mladih da „ionako ne mogu ništa da promene“ ima svoje uzroke i u dugogodišnjoj vladavini Angele Merkel.

I sociolog Hurelman tu uočava dilemu. Istina je da i mladi cene političku stabilnost i ekonomske uspehe Nemačke i to pripisuju kancelarki. Oni se ne bune protiv postojećih struktura, ali ako u njih posumnjaju, pre će da se povuku iz politike, jer smatraju da tu za njih nema mesta. „Takvo stanje ne bi smelo dugo da potraje – mislim na demokratske strukture – jer će stranke da se uspavaju i generacijski jaz će da se zacementira.“

Stranke bi mogle da urade više

Nemačke stranke još uvek se teško odlučuju da se okrenu mladima i da im ponude atraktivnu saradnju. „Ja ne želim da lepim plakate na pet saveznih izbora (na svake četiri godine, prim ur), pa da se tek onda usudim da se kandidujem za neku državnu službu“, opisuje Lujza Hutendorf mučan partijski posao. I Čejen Tarner, koja će po prvi put da glasa, smatra da se „političari ne obraćaju mladima na pravi način“. Do sada je osećala da je van politike, ali sada mora da se odluči za jednu stranku.

I zato ona, kako bi se informisala, odlazi na više mesta, pa tako i na predstavljanje programa CDU u ovoj zgradi u fazi raspadanja. Čejen ni u kom slučaju ne želi da potpadne pod uticaj roditelja ili prijatelja. I ona će, za razliku od mnogih svojih vršnjaka, da izađe na izbore, jer: „demokratija samo tako funkcioniše“. A prednost je to što tu mlad čovek može sa starijima da diskutuje o politici na istom nivou i da konačno bude shvaćen ozbiljno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android