Jedan od najupornijih stereotipa o Nemcima je onaj o njihovoj vrednoći, savesti i tačnosti na poslu. Kao što je to često slučaj s stereotipima, i ovaj ima neku osnovu u stvarnosti.

Pre svega važi za generaciju tzv. privrednog čuda (Virtšaftsvunder) nakon Drugog svetskog rata. To je bila generacija koja je izgradila razorenu zemlju i uzdigla je među najuspešnije u svetu.

Tu generaciju, kako je formulisao nemački istoričar Hans Ulrih Veder, krasio je „fanatizam postignuća“. Socijalizovani u godinama nacizma, za njih su rad i uspeh bili ključni faktori identifikacije.

Pripadnici te generacije, traumatizovani ratom, kapitulacijom i nacizmom, manje su se bavili politikom, a svu su energiju usmerili ka radu, uspehu i materijalnom napretku.

Iako se nakon njih generacija bejbi bumera – rođenih pedesetih i šezdesetih – u društvenoj i političkoj sferi profilisala u opoziciji prema svojim roditeljima koji su odrasli u nacizmu, u radnom smislu preuzela je njihove ideale.

U nedavno objavljenoj knjizi „Rastanak sa bumerima“, ugledni sociolog Hajnc Bude ističe da su i za tu generaciju rad i postignuća često bili glavni sadržaji života.

Vremena se menjaju

Dok bejbi bumeri polako odlaze u penziju, nova generacija sve više ulazi na tržište rada. Generacija Z, mladi ljudi rođeni između 1995. i 2010. godine.

Oni razmišljaju drugačije i imaju druge prioritete. Na pitanje: „Živim li da bih radio ili radim da bih živeo?“ oni jasno biraju ovu drugu opciju.

Zbog toga nije iznenađujuće da već kruže stereotipi o novoj generaciji: smatraju ih lenjima, ljudima koji žele da rade malo, a zarađuju mnogo, nisu pouzdani i ne žele da se obavezuju. Kada je reč o radu, posebno se brinu o ravnoteži između poslovnog i privatnog života.

Do sada su to bili dojmovi ili predrasude, formulisane uglavnom od strane „matoraca“. Sada je Institut za istraživanje generacija objavio studiju koja želi naučno da pokaže koliko su ovi stereotipi utemeljeni u stvarnosti.

Pitane su 1.132 osobe o mišljenju o četvorodnevnoj radnoj sedmici, koja se sprovodi u nekoliko desetina nemačkih firmi kao pilot-projekat.

Čak 88 odsto pripadnika Generacije Z izjasnilo se za uvođenje četvorodnevne sedmice, ali uz istu platu. Slično su se, doduše, izjasnili i pripadnici starije generacije, tzv. milenijalci, ali razlika je u tome što mladi iz Generacije Z svoje zahteve izražavaju jasnije i ofanzivnije. Razlog je pre svega u situaciji na tržištu rada u Nemačkoj.

U zemlji se već oseća nedostatak radne snage, a to će se u skoroj budućnosti samo pojačati. Zbog negativnog demografskog razvoja i odlaska velikog broja bumera u penziju, prema procenama Instituta za istraživanje rada i zaposlenosti, do 2035. godine će u Nemačkoj nedostajati sedam miliona radnika. To dovodi pripadnike Generacije Z u situaciju da mogu birati gde će raditi – i pod kojim uslovima.

Ridiger Mas, šef Instituta za istraživanje generacija i autor studije o Generaciji Z, kaže da se sada firme moraju takmičiti oko novih radnika, i da „mladi više nisu zaposleni već mušterije“.

Oni mogu izabrati kompaniju koja nudi najpovoljnije uslove. Nije retkost da firme već u oglasima za poslove unapred nude četvorodnevnu radnu sedmicu, mogućnost uzimanja slobodne godine ili rada od kuće, samo da bi privukle nove ljude.

Nelagodnost na poslu

Najvažniji zaključak studije je da se pripadnici Generacije Z zapravo osećaju prilično nelagodno u svetu rada. Samo 13 odsto njih oseća se kao deo grupe, dok je među bumerima taj procenat dvostruko veći.

Tek 7,5 odsto pripadnika nove generacije navodi da zadaci na poslu odgovaraju onome što stvarno žele da rade. Među bumerima je taj procenat trostruko viši.

Različiti generacijski stavovi o svetu rada i prioritetima u životu stvaraju velike probleme u mnogim firmama. Dok stariji prebacuju mladima da su sebični, lenji, samo brinu o svojoj udobnosti i nisu pouzdani, ovi o starijima govore da su kruti, zastareli i ne žele da prihvate nove tehnologije.

Konflikti unutar firmi su već poprimili takve razmere da mnoge angažuju dobro plaćene spoljne savetnike, čiji je glavni cilj da posreduju u sporovima i objasne starijima kako razmišlja Generacija Z.

A oni žele promene: fleksibilne modele radnog vremena, spremnost na prihvatanje novih tehnoloških rešenja, ukidanje krutih hijerarhijskih struktura i transparentnost u procesima donošenja odluka.

To nema veze sa lenjošću, već sa modernim vremenima – i promenjenom situacijom na tržištu rada.