Francuski predsednik Emanuel Makron još je jednom dokazao da ne spada u tešku kategoriju kada je u pitanju diplomatija. On je svojim putovanjem u Kinu učinio medveđu uslugu Evropskoj uniji i slobodnom svetu. Bio je ponosan što ga je Si Đinping pozvao na privatni razgovor koji je trajao nekoliko sati.

Sada se čini da je tokom susreta Si obasuo Makrona takvim komplimentima da je ovaj, čim se vratio u Pariz, odjednom počeo da govori kako Evropa ne bi trebalo da slepo sledi politiku SAD kada je u pitanju Kina. 

To je prepoznatljivi jezik Pekinga koji Evropu ionako vidi kao privezak SAD. S jedne strane, komunistička nomenklatura huška protiv EU, jer je Kini ovaj deo slobodnog sveta potreban za ekonomski rast. Drugo (i to je važnije) jer Si želi da unese razdor između nacija slobodnog sveta i podeli ih.

Jer, ako Si ostvari svoju pretnju i napadne Tajvan, važno mu je kako će se slobodni svet postaviti prema svojim demokratskim partnerima u Tajpeju.

Makron se zalaže za to da Evropljani ne budu „vazali" SAD (to je upravo rečnik Pekinga), ali ne daje odgovor na pitanje kako bi izgledala alternativa ako Kina anektira Tajvan. 

Francuska ekonomija će biti nagrađena 

Upravo je taj scenario kineska vojska vežbala tokom vikenda trodnevnom vojnom blokadom ostrva, pokazujući svetu da je Peking spreman da napadne Tajvan.

A kada Francuska, jedina preostala nuklearna sila u EU, kaže da se neće pridružiti Vašingtonu u odbrani slobode ugroženog Tajvana, u Sijevoj kancelariji otvaraju šampanjac.

Nije neumesno pretpostaviti da je ova Makronova izjava dobro smišljena i da će Peking to nagraditi brojnim narudžbinama za francusku ekonomiju (Makron je u Kinu došao sa 60 predstavnika industrije). 

Tragično je to što je svojom izjavom predsednik Francuke napad na Tajvan sada učinio verovatnijim.

Jer, Si Đinping se učio na greškama Vladimira Putina, koji je bio potpuno iznenađen jedinstvenom podrškom slobodnog sveta Ukrajini koju je napao.

Sijev „krimski trenutak", dakle priprema terena po ruskom receptu, bio je slamanje prodemokratskog pokreta u Hong Kongu. Reakcija Zapada je bila ista kao na rusku aneksiju Krima 2014. - nekoliko protestnih elektronskih poruka i vrlo oštrih komentara u štampi. 

Ali, zato su jasne granice Kini postavili i Tramp i Bajden, prethodni i sadašnji predsenik SAD. Tramp je ispoštovao važeću pravnu regulativu, prema kojoj, u slučaju da mora da se brani od napada Kine, Tajvan treba snabdeti oružjem. Osim toga on je proširio odnose između dve zemlje. Bajden je otišao još dalje, obećavajući više puta odbranu ostrva u slučaju napada Pekinga. 

Tajvanom ne vladaju separatisti 

Stalno se mora ponavljati: suprtono onome što tvrdi Peking - Kina nikada nije vladala Tajvanom, a Tajpejom ne vladaju separatisti, nego legitimna vlada izabrana na slobodnim i poštenim izborima.

Pekingu smeta uspešna demokratija pred kućnim pragom jer se boji da bi kineski narod mogao slediti primer Tajvana i jednog dana oterati komuniste sa vlasti. Taj strah nije sasvim bezrazložan: manje od 100 miliona od 1,4 milijarde Kineza su članovi komunističike partije. Dođe li do protesta širom zemlje protiv Sija i komunista, kao prošlog novembra, Tajvan bi mogao da posluži kao isprobana demokratska alternativa pekinškoj diktaturi. 

Zbog toga je rezultat Makronovog puta u Peking - potpuni promašaj - što će na svojoj koži posebno osetiti stanovnici Tajvana.

Gledajući iz današnje perspektive, sumnjičavost Vašingtona uoči Makronovog putovanja nije bila neutemeljena. Amerikanci su unapred dali do znanja da Makron nije uspešno pregovarao ni s Teheranom ni s Moskvom, pa zato ne treba gajiti veliku nadu da će put u Peking uroditi plodom. 

Opet postaje vrlo jasno da Nemačka mora da se dobro pozicionira spoljnopolitički bezbednosnopoltički, jer iz Francuske ne dolaze dobre ideje.

I kancelar Šolc sledi kurs koji je odgovara Pekingu. Stoga, gledano iz Sijeve perspektive, dve ključne nacije EU ne predstavljaju pretnju njegovim planovima za moguću invaziju na Tajvan.

*Aleksander Gerlah živi u Njujorku i Berlinu, član je Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima (Carnegie Council for Ethics in International Affairs) i naučni saradnik na internet-institutu Univerziteta u Oksfordu. Doktorirao je u oblastima lingvistike i teologije. Predavao je na Harvardu, kao i na univerzitetima na Tajvanu i u Hongkongu. Povremeno piše autorske tekstove za DW.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.