U decembru 2001. godine Bundestag je doneo odluku da se Nemačka priključi međunarodnom vojnom angažmanu u Avganistanu, podseća list Noje vesfeliše i piše: „Nedugo zatim, nemački vojnici patroliraju na terenu punom opasnosti. Dugo vremena se govorilo o 'mirovnoj misiji' i pomoći lokalnom stanovništvu, kao i o civilnoj obnovi. 'Bezbednost Nemačke brani se i na Hindukušu', izjavljivao je tadašnji ministar odbrane Peter Štruk (SPD). Ali do danas se mnogi građani pitaju da li je ta izjava zaista tačna. Navodna 'mirovna misija' u svakom slučaju se pokazala kao čist eufemizam. Nemački vojnici u Avganistanu našli su se usred nemilosrdnog rata. Njih ukupno 54 ubijeno je u borbama, zasedama i bombaškim napadima. Pojedini su iz očaja sami sebi oduzeli život, mnogi su ranjeni i imaju teške psihičke probleme. Visoka cene, možda i previsoka. Ipak vojni angažman, koji je nemačke poreske obveznike koštao 7,6 milijardi evra, zabeležio je i određene uspehe. Nemci su u Avganistanu izgradili škole i ulice i obučavali policajce. Ali glavni cilj, da u zemlji zavlada mir, nije ostvaren. Strane su i dalje u sukobu i ratuju. Postoji bojazan da bi teror talibana mogao da preraste u surov građanski rat. To je, bez sumnje, grozna i deprimirajuća prognoza, sa kojom povlačenje deluje kao kapitulacija“.

Vojna baza u Kunduzu simbol neuspeha Zapada

U tekstu naslovljenom „Trijumf talibana“, list Noje osnabriker cajtung piše: „Da li je Avganistan umiren? Da li su talibani pobeđeni? Da li deca istraumatizovane zemlje imaju perspektivu? Ne. Nemački vojnici se povlače, najpre iz Kunduza, a uskoro i iz celog Avganistana. Ne idu kao gubitnici, ali ni kao pobednici. Oni ni u kom slučaju nisu zakazali. Zakazali su politički odgovorni Vašington, London i Berlin. Ispravno je bilo, nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. pokušati u Avganistanu ući u trag organizatorima tog masovnog ubistva. Međutim, ratu Sjedinjenih Američkih Država protiv terorista od početka je nedostajala realistična strategija. U početku se govorilo o demokratiji i ljudskim pravima. Danas, dobrih dvanaest godina kasnije, američki predsednik Obama bio bi srećan kada radikalni islamisti i narko-karteli ne bi potpuno preuzeli vlast u Kabulu. Više od 3.000 savezničkih vojnika je izgubilo život, među njima i 24 vojnika Bundesvera. Milijarde i milijarde su poslate na Hindukuš, takođe i novac nemačkih poreznih obveznika. Ali za šta? Vojna baza u Kunduzu stoji kao simbol neuspeha Zapada. Povlačenjem iz Kunduza, talibani su korak bliži trijumfu“.

Iluzije razbijene i Nemcima

Jedanaest godina rata, 54 mrtva nemačka vojnika i zemlja koja gleda u neizvesnu budućnost. To je bilans vojnog angažmana Bundesvera u Avganistanu, ocenjuje list Vestdojče cajtung: „Istina je da je broj napada talibana opao, ali to se nije desilo zbog dobrog bezbednosnog stanja, već se radi u promenjenoj strategiji neprijatelja koji je najkasnije nakon objave datuma povlačenja međunarodnih vojnih snaga svoje borce poslao na odmor do 2014. godine. Angažman je promenio Bundesver. On je od graditelja prerastao u borbenu jedinicu. Ta bolna metamorfoza nije zaobišla ni nemačko društvo. Kao i sve nacije koje su bile vojno angažovane na Hindukušu – od Aleksandra Velikog, pa preko Engleza do Rusa – i Nemačka mora da se priključi nizu onih kojima su iluzije razbijene. Avganistan ne može da se stabilizuje. On nije otvoren za demokratiju po zapadnom uzoru. Umesto toga postoji konglomerat plemena i uticajnih sfera raznih porodičnih klanova. Ne bi bilo pravedno prema Bundesveru ako bi se njegov rad merio samo prema borbenom uspehu protiv talibana. Vojna pomoć i pomoć za obnovu tu zemlju su izvukli iz kamenog doba. To još uvek nije moderno doba, ali napredak je vidljiv, u infrastrukturi, izgradnji obrazovnog sistema, koji ne isključuje ni devojčice, ali i rastućoj svesti građana. Nemarno bi bilo Avganistan ubuduće prepustiti samom sebi“.

Pripremio: Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković