Gnev, gnev, gnev, a smisla nigde
9. septembar 2018.
„Da li je rat završen“, pitali su francuski vojnici, kada je 6. novembra 1918. automobil sa nemačkom delegacijom prešao francusko-belgijsku granicu. Vojnici su se ponadali da su Nemci iz Berlina poneli cigarete. Političar centrističke grupacije u Rajhstagu Matijas Ercberger koji je bio predvodnik nemačkog pregovaračkog tima seća se da je kao nepušač morao da razočara dojučerašnje neprijatelje.
Nekoliko dana kasnije nemačka delegacija je u jednom vagonu usred šume kod mestašca Kompjenj, 90 kilometara severoistočno od Pariza, stajala pred pobednikom, zapovednikom savezničkih snaga francuskim maršalom Ferdinandom Fošom. Tu je 11. novembra potpisano primirje. Nemačka je kapitulirala. Nekoliko meseci kasnije je u Versaju potpisan mirovni sporazum.
Poslednja nemačka ofanziva
Nemačke snage su na zapadu napredovale sve do leta 1918, iako je između maja i jula brojno stanje nemačke vojske spalo sa 5,1 miliona na 4,2 miliona vojnika. Popunjavanje redova je išlo samo ponovnim slanjem na front ranjenika koji su zalečeni ali i regrutovanjem novog godišta – mladića rođenih 1900. godine.
Međutim, Nemci su se morali suočiti sa novim neprijateljem, Amerikancima. Američki predsednik Vudro Vilson je u aprilu 1917. objavio rat Nemačkoj. Početkom jeseni broj američkih vojnika na frontu je dnevno rastao za 10 000.
Istoričar Džon Kigan kaže da su Amerikanci bili neiskusni, ali da je odlučujuće bilo da je njihova pojava na frontu delovala deprimirajuće na protivnike. Naposletku su dobro opremljene američke trupe odlučile rat u korist saveznika. Nemački vojni vrh je u jesen morao da uvidi da od pobede u ratu neće biti ništa i da se slom nemačkih linija može izbeći samo potpisivanjem primirja.
Putujući na pregovore kroz Belgiju i Francusku, Ercberger je posmatrao razaranja: „Nijedna kuća nije ostala, ruševina do ruševine“, zapisao je on. „Na mesečini su avetinjski štrčali preostali zidovi. Nigde živog stvora.“
Ercberger je skicirao bilans rata koji je bio smrtonosan kao nijedan pre njega. Tehnološki napredak i industrijalizacija omogućili su proizvodnju oružja neviđene razorne moći. Tenkovi koji kao da su bili neuništivi, podmornice, artiljerija sa neslućenim dometom, smrtonosni bojni otrovi.
Šest hiljada mrtvih dnevno
Godine 1916. Nemci su prvi put upotrebili top koji su nazvali „Dugi Maks“. Bljuvao je granate teške 300 kilograma, dužina mu je iznosila 35 metara, a domet je bio do 48 kilometara. Taj top je 23. marta 1918. ispalio jednu granatu na Pariz. Pogođena je crkva Sen Žerve u kojoj su se upravo okupili vernici na službu. Ubijeno je 88 ljudi a 100 je ranjeno.
Vojni istoričari su procenili da je u Prvom svetkom ratu ispaljeno 850 miliona granata. U industrijalizovanoj klanici umrlo je 11 miliona vojnika. Zaraćene države su mobilisale 56 miliona vojnika. Prosečno je dnevno umiralo 6.000 vojnika. Ranjeno je 21 milion vojnika – među njima je bilo puno teških invalida.
Iskustva sa fronta su bila jeziva. „Strašno je kada šrapneli tom snagom prodru u telo“, seća se Karl, rođen 1898. „Jedne noći su naša dva čoveka dobila direktan pogodak, jednom su nedostajala cela prsa, a drugom celo telo. Ovaj drugi je bio odmah mrtav, a prvi je još vrištao.“ Njegova jedinica je bila u rovu kada je pogođena obližnja garaža. „Bilo je dosta ranjenih. Jedan više nije imao noge. Otkinute. Tamo je iskrvario.“
Ne treba da čudi da su vojnici najviše priželjkivali kraj rata. Jedan od zapovednika nemačkih trupa, princ Rupreht fon Bajern, zapisao je da se već u maju „do 20 vojnika od njih 100 udaljavaju bez dozvole sa fronta, a ako ih ponovo uhvate mogu dobiti kaznu od dva do četiri meseca zatvora. Ali upravo je to ono što mnogi žele, da tako izbegnu ovu ili onu bitku.“
Narednih meseci front je počeo da se osipa. Vojnici u velikom broju odbijaju da idu u borbu ili beže kući. „Ležiš u krevetu, ti si bolest. Ti si lom lobanje, prostrelna rana na stomaku, fraktura karlice“, ostavio je Alfred Deblin opis raspoloženja vojnika u romanu „Novembar 1918. Jedna nemačka revolucija“.
Legenda o nožu u leđa
Nemačke trupe se proređuju. Vojni vrh beži od odgovornosti. General Ludendorf zapisuje 19. septembra 1918: „Zamolio sam njegovo veličanstvo da na vlast dovede krugove kojima u glavnoj stvari dugujemo da smo stigli dotle dokle smo stigli. Dakle, sada ćemo da vidimo kako ta gospoda ulaze u ministarstva. Neka oni sada sklope mir koji mora da se sklopi. Neka sada kusaju čorbu koju su nam skuvali.“
Ta „gospoda“ su bili socijaldemokrate, levi liberali i katolička partija centra, dakle one stanke koje su još u leto 1917. tražile prekid rata i mirovne pregovore. Tu tvrdnju da su za poraz krivi političari umorni od rata preuzeo je maršal Paul fon Hindenburg, čovek koji je imao najviši čin u carskoj vojsci. On je citirao rečenicu jednog „engleskog generala“ koja verovatno nikada nije izrečena: „Nemačkoj armiji je zabijen nož u leđa.“
Frederik Moris, general kojem je rečenica stavljena u usta, energično je poricao da je ikada rekao tako nešto. No, to nije imalo učinka. Rođena je legenda da je Nemačka zbog izdaje izgubila rat. Ta priča je bitno doprinela kraju Vajmarske republike.
Ipak, 11. novembar je milionima doneo priželjkivani završetak rata. Ali to nije značilo da je došao kraj patnji. Beda i tuga su pritisli ljude. A uz to i osećanje da su se uzalud borili. „Besmislenost koja je dostigla vrhunac jeste gnev, gnev, gnev, a smisla nigde“, zabeležio je pisac Valter Zerner.
Takvo otrovno raspoloženje je zahvatilo pre svega nemačke mase. Ono će pripremiti put jednom od bezimenih vojnika u tom ratu koji će posle postati poznat kao Adolf Hitler.