Možda je najveći utisak ostavila rečenica sadašnjeg predsednika: „Sigurno neću biti predsednik Srbije“. Ona je bila uvod u kasniju diktaturu imaginarnog, lažnog. Zvanični govor vlasti je danas potpuno odvojen od realnosti, ali se održava, kao u crtanom filmu kada Pera Kojot trči po vazduhu i to mu uspeva sve dok ne shvati da više nema tla pod nogama. Svetski fenomen fake news za nas je mala beba.

U situaciji raspadanja svih institucija pod stalnim udarima lične vlasti najveći utisak je ubistvo parlamenta. Vlast je napisala 300 amandmana na zakon o budžetu i namerno potrošila vreme za raspravu kako opozicija ne bi progovorila ni reč. Dogodila se smrt parlamenta.

Mediji su imali slobodu da prenesu svako saopštenje vladajućih stranaka, tužioci da pažljivo čuju šta vlast želi, poslanici većine da rade šta hoće dok se ne začuje zvonce, građani su imali slobodu da više puta glasaju pod budnom pažnjom drugih građana, a čak je i Predsednik bio slobodan da pokaže fotografiju mrtvog pacova na televiziji. Srbija je u 2017. bila slobodna partijska država.

Citiranje Hitlera, plagiranje sopstvenih tekstova, šerovanje porno filmova na Tviter, vređanje političkih protivnika, grljenje sa fašistima, prepucavanje preko novina, kultur-fašizam, izmišljanje istraživanja, izbacivanja iz pokreta, poređenje Srbije sa konc-logorima, nagrade koje dodeljuju sami sebi i apsolutno nepostojanje cilja, plana i ideologije... A zamislite šta su tek radili ovi na vlasti?

Animirani „pravoslavni voz“, Vulin ušao u tenak, četiri rukovanja sa Trampom, ukrajinski&makedonski scenario, Ana Brnabić, slavljenje Mladića na dan „oslobađanja Srebrenice“, inauguracija uz zavrtanje kragne, medijski mrak, „urinarni“ državni udar, maligni narcizam, Dačić peva Erdoganu na uvce, Palma „Najevropljanin, sam sa Putinom u ogromnoj sobi, jelka od 83.000 evra. Srbija über alles.

Godina je bila puna preokreta za odnose Beograda i Prištine. Početak su obeležile tenzije oko hapšenja Haradinaja, ali i voz koji nije uspeo da donese poruku da je Kosovo i dalje Srbija. Uprkos klimavom startu, videli smo i primenu sporazuma o telekomunikacijama i integraciju sudstva. Možda najbitnije, poslanici Srpske liste pomogli su formiranje Haradinajeve vlade.

Bivša supruga Siniše Malog kaže da je on naredio rušenje u Savamali, a Agencija za borbu protiv korupcije otkrila je da 60 hiljada evra godišnje za školovanje njegove dece plaća „prijatelj“. Vulinu je stan kupila „tetka iz Kanade“, a prema Vučiću, za 7.000 istovetnih donacija SNS-u kriv je „treći čovek“. Svi zajedno plastičnu novogodišnju jelku plaćamo 83 hiljade evra. Ko su sada kompletni idioti?

Godinu je obeležio potpuni razvod ljudskih prava i onoga što nazivamo EU integracijama. Dok Srbija formalno napreduje na evropskom putu, svako malo nas realnost podseća da ovo dvoje i nisu previše povezani. Primeri su svuda oko nas – od neslobodnih izbora, stanja u medijima, odumiranja socijalne države, nerešavanja sudbine nestalih beba, pa do izručenja Dževdeta Ajaza Turskoj. Stabilokratija.

Pravi bum deložacija – moćnici koji se kriju iza privatnih izvršitelja čija leđa štiti javna policijska služba koriste nove zakonske mogućnosti. Otimanje od obespravljenog, zaduženog i prekarizovanog stanovništva neće prestati. Važno je da se pojavio i organizovani otpor deložacijama – ljudi formiraju žive zidove naspram policijskih kordona. Takva solidarnost je nužna pretpostavka za promene.

U vreme bez tržišnih pravila kada je ključna pripadnost jednoj ili drugoj strani, uspeli smo da se izdvojimo kao jedan od retkih objektivnih medija. Opstali smo i publika je sve brojnija. To mi je utisak dosadašnjeg rada u novinarstvu jer teško je izboriti se za prostor u zemlji u kojoj su najgledaniji rijalitiji. Ali pogrešili su oni koji su tvrdili da u Srbiji nema publike za ozbiljan sadržaj.