„Ni u snu nisam računala da bi mogla da nas zadesi takva katastrofa“, kaže Džesika Belc. „Bilo je moguće da voda poplavi ulice i podrume. Ali ovako nešto? Mislim da to niko nije mogao ni da pomisli.“

Pre poplave, Džesika Belc je imala dve knjižare. Kada je u noći između 14. i 15. jula prošle godine nivo vode reke Ar naglo porastao, ona i suprug počeli su da ređaju vreće s peskom ispred knjižara.

Ali voda je počela da nadolazi sa svih strana, i oni su shvatili da nema više šta da se spasava. Obe knjižare su do plafona potopljene.

Svet podeljen na „pre i posle“

Poplava u julu 2021. je potpuno preokrenula Džesikin život – i ne samo njen. Obilna kiša je pretvorila rečice i potoke u bujice koje su preplavile područja u pokrajinama Porajnju-Palatinatu i Severnoj Rajni-Vestfaliji.

U vodenim masama živote je izgubilo 180 ljudi, oko 17.000 ljudi je izgubilo svu svoju imovinu, a najmanje 60.000 kuća i 28.000 poslovnih zgrada je teško oštećeno. Šteta iznosi najmanje 33 milijarde evra.

Naš svet je podeljen na vreme „pre i posle poplave“, napisala je tada Belc na svom sajtu. Ipak, kaže da su ona i porodica imali sreće: njena kuća se nalazi na brežuljku tako da voda nije stigla do nje. Zato je prizemlje brzo preuredila u knjižaru. Bilo joj je jasno „da mora dalje“.

I Marijeta Tin razmišlja na isti način. Vlasnica izdavačke kuće Felbrik u Meternihu kod Bona se dobro seća te kobne noći. U 3.45 je probudio šum vode. „Zvučalo je kao da ste na slapovima Nijagare“, kaže ona.

Da bi bilo sprečeno pucanje brane Štajnbahtal, kroz nju je ispuštena voda – bez upozorenja. Ogromna vodena masa se probila kroz selo i poplavila i zgradu u kojoj se nalazila njena izdavačka kuća. „Trideset hiljada knjiga, računari, nameštaj – sve je uništeno“, kaže Marijeta.

Nakon početnog šoka počelo je raščišćavanje. „Susedi, prijatelji, ali i mnogo stranaca koje nismo poznavali dolazili su ovamo i pomagali“,  kaže Marijeta. Nakon dve nedelje, ona je ponovo mogla da radi – od kuće. Nada se da će krajem jula moći da se preseli u stare poslovne prostorije.

Dugo čekanje na građevinski materijal 

Marijeta je sa obnovom odmakla mnogo dalje od svojih sugrađana jer je njena izdavačka kuća bila dobro osigurana. Državna i pokrajinska vlada su odmah obećale finansijsku pomoć, a ljudi iz čitave Nemačke su donirali novac onima kojima je uništena imovina. Na isplate novca je moralo dugo da se čeka.

„Prva pomoć je ukazana odmah – nedelju ili dve nakon poplave“, kaže  Marijeta Tin. „Ali, bilo je dosta problema sa procenom štete u osiguravajućim društvima. Od ljudi sam čula da je popunjavanje formulara za građevinsku pomoć toliko komplikovano da su se mnogi pitali da li se uopšte upuštati u to.“

Problem je bio i nedostatak majstora, pa su i zato radovi na obnovi tekli sporo. Godinu dana nakon katastrofalne poplave, mnogi poplavljeni objekti nisu obnovljeni, a mnogi putevi, mostovi i železničke pruge više nisu za upotrebu.

Neprerađena trauma

Poplava je izazvala duboke traume. Sa svakom jačom kišom, broj poziva na krizni telefon vrtoglavo raste. Ni Džesika Belc nije u potpunosti savladala traumu.

„Pomisliš: zapravo nemam više ništa s tim. Ali to jednostavno nije nešto što nestane preko noći. Posebno me je danas, kada je kiša opet žestoka i kada su se navukli mračni oblaci, obuzeo vrlo neprijatan osećaj. Pogotovo kada čujem i sirene vatrogasaca“, priča ona.

Džesika Belc je posle poplave neko vreme živela u Bonu i nije mogla da se navikne na taj grad. „To je bio paralelan svet u kojem se život normalno odvijao.“

Možda zvuči čudno, ali u svom poplavljenom mestu se osećala bolje. Svaki mali napredak je motivisao ljude da istraju – na primer, kada su, nakon višenedeljnog prekida ponovo dobili struju i grejanje ili kada su napokon mogli da se tuširaju toplom vodom.

„Zahvalni ste za nešto što ste ranije smatrali normalnim“, objašnjava Belc. Čak i sada je Arvajler veliko gradilište, ali tu i tamo se vidi sveže zasađeno cveće pred kućama. Obnova napreduje. „Ono što ne možemo da procenimo je koliko će to trajati. Da li govorimo o mesecima, jednoj godini, o pet ili deset godina?“

Ovo područje dobrim delom živi od turizma. Dorotea Dikmans, portparolka turističke zajednice doline Ara, kaže da ljudi jedva čekaju da obnove svoju delatnost.

Turizam nakon poplava?

No, hoće li biti gostiju? Mnogi se pitaju da li će turisti, godinu dana nakon poplave, uopšte moći da se automobilima dovezu do Ara – ne samo zbog oštećene infrastrukture, već i zbog nesigurnosti.

„Potpuno razumem zabrinutost“, kaže Dorotea Dikmans za DW. „Ali kao turistički radnici možemo samo da kažemo da se radujemo svim gostima koji dođu. Ugostiteljskim radnjama koje su ponovo otvorene potrebni su gosti da bi preživele.“

U ovoj vinskoj regiji je inače broj noćenja drastično smanjen. U 2019. godini turistička zajednica je zabeležila 170.000 noćenja. Dve godine kasnije, nakon velikih poplava, bilo ih je samo 34.500. Na primeru omiljene turističke destinacije Bad Nojenar-Arvajler posebno se ogleda dramatičan pad gostiju: u septembru 2021. u proseku su bila samo 22 noćenja dnevno – u septembru  2019. bilo ih je 25.362.

Ali, sada broj noćenja polako raste, kaže Dorotea Dikmans. „Možete da planinarite, posećujete ​​muzeje i svraćate u prijatne restorane.“

Naravno, posetioci se suočavaju i s oštećenim fasadama kuća, uništenim mostovima i praznim parcelama. Turistička zajednica od toga ne beži već nudi posete poplavljenim mestima sa vodičima.

Ni izdavačica Marijete Tin ne posustaje. „Nakon poplava na mnoge stvari gledate drugačije. Srećni smo što smo preživeli. Srećni smo što opet možemo da funkcionišemo i radimo kao nekad, tako da ćemo prihvatiti svaki izazov. Uspećemo!“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.