Predsednica Litvanije Dalija Gribauskaite poznata je po svojim oštrim komentarima. Tako je i ove dogovorene smernice saradnje s Turskom ocenila kao „izuzetno komplikovane, veoma teško sprovodljive i na ivici međunarodnog prava“. Zaista, tu ima toliko mnoštvo otvorenih pitanja da je teško poverovati u uspeh dogovora.

Počinje već sa pravnim pitanjem: da li će svaka izbeglica imati priliku da se pojedinačno ispita njen zahtev za azilom? Paušalno odbijanje nije dozvoljeno. Da li će se Turska pošteno odnositi prema onima koji nisu iz Sirije i koje bi ona najradije odmah proterala? Proterivanje u zemlje gde će oni i dalje biti proganjani, Evropska unija ne sme da dozvoli.

Tu su zatim i praktični problemi: može li Grčka uopšte da obradi sve zahteve za azilom i da uspe da organizuje povratak u Tursku onih koji su ilegalno prešli granicu? Kako sada stvari stoje – teško. Čitava Evropa mora da bude spremna na nove ružne prizore i na to da će možda čitave porodice, uprkos njihovom ogorčenom otporu, biti prisiljene da napuste Evropu.

Ima i drugih puteva u Evropu

Veliko je pitanje i to koje će evropske zemlje biti spremne da prihvate sirijske izbeglice. Neke su već unapred odbile da prime bilo koga. Ako sve opet ostane na samo par zemalja kao što je Nemačka, sve to zajedno neće uspeti. Nemačkim biračima se to sve manje dopada, kao što su pokazali nedavni rezultati (pokrajinskih) izbora.

Sumnjiva je i najava da se i kod legalnog dolaska u Evropu radi samo o privremenom rešenju i to za 72.000 izbeglica, što je relativno mali broj. A ako gotovo tri miliona sirijskih izbeglica u Turskoj ima tako male šanse za legalan odlazak u Evropu, onda će oni i dalje pokušavati da dođu ilegalno. Pored toga, ne postoji samo put preko grčkih ostrva – u Evropsku uniju se može stići i kopnom ili opet morem preko Mediterana.

I na kraju, tu je i mogući veto jedne male članice Evropske unije: Kipra. Nikozija preti vetom iz političkih razloga, sve dok Turska ne prizna tu članicu Evropske unije.

Umesto Sirijaca uskoro Kurdi?

I na kraju, mnogim članicama Evropske unije nikako se ne dopada ideja da bi trebalo proširiti pregovore o pristupu sa ovakvom vladom Turske koja se ideološki i politički sve više udaljava od Evrope – iako bar mogu da se teše činjenicom da punopravno članstvo Turske u EU u dogledno vreme nema baš nikakve šanse.

Međutim, za mnoge Evropljane zastrašujuć je već i sam turski zahtev da ukinu vize za njenih gotovo 80 miliona stanovnika koji žele da putuju u Evropsku uniju. Zbog sukoba unutar Turske, nije nemoguća pomisao da će tada milioni Kurda iz Turske da zatraže azil u Evropi.

Sve u svemu, čak i ako se sva ta pitanja reše, to bi bio samo deo problema, a možda bi čak nastali i novi. Zato je pogrešno što nemačka kancelarka Angela Merkel polaže toliko nade u dogovor s Turskom. U isto vreme, zemlje na Balkanskoj ruti koje su zatvorile svoje granice poput Mađarske i Austrije, misle da su time dokazale da Evropa ne zavisi u tolikoj meri od Turske.

Dogovor Evropljana i Turske se, sve u svemu, svodi na to da Ankara od EU preuzme prljav posao u zaustavljanju izbeglica i migranata koji žele u Evropu. Ali na kraju će Evropljani ipak morati da se sami pobrinu za svoje granice.