U životinjskom, pa i u ljudskom društvu, na čelo se po pravilu stavljaju alfe - pojedinci sposobni da predvode grupu, da njome upravljaju i za nju se zalažu i bore. Bosna i Hercegovina, bar prema svom ustavnom uređenju, trebalo bi da ima puno alfi.

Profesor psihologije Dženan Skelić sa Filozofskog fakulteta u Zenici smatra da su lideri u BiH daleko od takvih vođa, ukoliko se pod pojmom alfa mužjaka podrazumeva neko ko je sposoban da upravlja u interesu zemlje i društva.

„Oni uglavnom potiču od uplašenih dečaka, kojima su nekad otimali sendvič pre ulaska u školu ili pare za sendvič kada siđu s autobusa. Oni su sad postali ti koji otimaju i odlučuju o sudbinama nas običnih ljudi“, kaže Skelić za DW. Smatra da su vodeći političari „uglavnom iskompleksirani i isfrustrirani ljudi“.

Radi se, smatra Skelić, o „strašnim kukavicama, koji funkcionišu kao kriminalci. Računaju na tvoj strah i kad ga pokažeš udariće te u rebra, opaliće ti šamarčinu, a onda te nagaziti...“. Samo što se sada radi o onima koji imaju moć, a „moć je kao opijat“.

Političari – kreatori kriza

Sličnog mišljenja je i Vahida Đedović, psihoterapeutkinja i književnica iz Tuzle. „Takve ne muči novac, jer ga kradu. Oni su kreatori kriza, stvaraju siromaštvo, glad, započinju i završavaju ratovanje. Oni su patokrate i predatori i oni su naši politički lideri. Najjednostavnije rečeno, oni su ljudi bez duha“, kaže Đedović za DW.

Ona pojašnjava pojam patokratije citirajući poljskog psihologa Andržeja Lobačevskog, koji kaže da je „patokratija oblik vladavine u kojoj pojedinci s psihološkim poremećajima zauzimaju vladajuća mesta u društvu i politici“, te navodi da „taj oblik vladavine proizlazi iz totalitarnog sistema kada se vladajući okrenu protiv svog vlastitog naroda“.

„Kada se njihove mentalno bolesne osobine rašire po državi, preobražavajući moralne norme prema sebi, tada dvoličnost, spletke, naopaka vizija morala i normalnosti počinju da funkcionišu celom državom“, smatrao je Lobačevski, čije se ime veže uz teoriju političke ponerologije – izučavanja fenomena zla u ljudima.

Situaciju u BiH, prema mišljenju profesora Skelića, dodatno otežava i problem nedostatka odgovornosti, a „odgovornosti nema zato što nema sankcija“. „Temeljna stvar za koju se moramo boriti kao obični građani, kao intelektualci, kao verske vođe, ako ima takvih koji nisu poltroni i podanici političkog establišmenta, jeste pravda. Jer osnovni princip međuljudskog udruživanja je princip pravednosti“, naglašava Skelić.

Gospodari i robovi

Skelić dodaje da odnos građana i države treba posmatrati kao ugovor dve strane i da se „taj ugovor mora poštovati u smislu da bude dvosmeran i da je osnovni princip na kojem on počiva upravo pravednost“, a pravednosti nema jer za je za nju potrebno žrtvovati nešto vlastitog komoditeta.

 - pročitajte još: Skrivene namere Srbije i Hrvatske?

„Nažalost, kod nas većina ljudi nije spremna da žrtvuje ni minimum svog komoditeta. Mi živimo po principu ne talasaj, ne ispravljaj krive Drine, hvala Bogu pa ne puca... mi opravdavamo svoju indolenciju, svoju nespremnost da se uhvatimo u koštac sa pravim problemima, nespremnost da preuzmemo odgovornost, jer kao što je država prema nama obavezna, mi smo odgovorni prema sebi i prema državi – da budemo njen korektor.“

Problem je, smatra Skelić, što „politički establišment drži korektor u konstantnom strahu“, pa odnos između ljudi na vlasti i naroda sve viši liči na odnos „gospodara i sluge ili roba“. „Imamo državu koja ne obezbeđuje zdravstvenu i socijalnu zaštitu, koja ne omogućava čoveku da zaradi za golu egzistenciju. Imamo državu koja nam ne daje osećaj sigurnosti i konstantno živimo u strahu od novog rata, od socijalnih nemira, od ekonomskog kraha.“

Bog i politika

Strahove, pojašnjava Skelić, podgrejavaju i mediji, a situaciju dodatno otežava i nedostatak osećaja odgovornosti među samim narodom, koji objašnjenje ali i rešenje za sve pronalazi u Bogu. „Često pitam ljude ima li nešto za šta Bog nije zadužen? Kažu sve je u Božijim rukama. U redu. Da li to znači da mi ništa ne treba da radimo, da smo oslobođeni odgovornosti?“, pita se Skelić.

Narod je, prema mišljenju Vahide Đedović, „spreman da se žrtvuje za ideal“. „Što se tiče emocija, gomila (narod) je emocionalno nepismena i poznaje samo žestoka i krajnja osećanja, a antipatija se brzo pretvara u mržnju. Ovo su uglavnom religiozna i nacionalna osećanja, a našoj gomili su sugerisane religija i nacija kao osnovne ideje vodilje“, smatra ona.

Pojašnjava da su karakteristike takvih osećanja „obožavanje određenog višeg bića, strah od nadnaravne moći koja mu se pripisuje, slepo pokoravanje njegovim naredbama, širenje njegovih uverenja...“.

„Ovako izmanipulisana gomila poprima karakter slepe potčinjenosti, a junak kojem gomila kliče za nju je pravo božanstvo. Gomila je sklona fanatizmu i poslušna je. A uz sve to naša gomila je posleratna gomila, depresivna i pasivna“, naglašava Vahida Đedović.

Odgovornost narodu

Rešenje problema, prema mišljenju Dženana Skelića, je da narod konačno preuzme odgovornost, da postane odgovoran za svoju sudbinu. Takvih pokušaja je bilo 2014. na protestima građana širom Federacije BiH. Na onima u Zenici je i sam učestvovao.

„Ne smemo biti inferiorni, jer čim si inferioran, ne možeš se buniti. Da bi se bunio moraš osećati moć, dominaciju, biti alfa. Ne možeš biti neko ko se oseća jadnim, bednim, slabim“, poručuje Skelić. „Zato oni nas drže u siromaštvu, jer kad si siromašan automatski razmišljaš da si jadan. Ne možeš biti siromašan da ne možeš svom detetu obezbediti sendvič i istovremeno se osećati dovoljno moćnim da se suprotstaviš nekome ko je u političkoj vrhuški.“

 - pročitajte još: „Početak su male pobede u komšiluku“

Skelić će, kaže, ponovo pokušati da se „pobuni“ protiv aktuelne političke postavke. Premda je svestan ugrožavanja vlastitog komoditeta i mada zna da su šanse za uspeh slabe, namerava da se prijaviti kao nezavisni, samostalni kandidat za Predsedništvo BiH na opštim izborima koji bi trebalo da budu održani ove godine.

„Zašto? Želim da ljudi čuju da ima neko u ovoj državi ko smatra da je kvalitet biti dovoljno širok da posmatraš sve ljude, jer mi živimo u društvu u kojem se veruje da treba govoriti protiv drugih... Želim poslati poruku običnom čoveku da slobodno misli i govori, da nije jedini koji bi se rado družio sa svima i imao normalne odnose sa svima“, kaže Skelić.

Vahida Đedović promene, pak, vidi u reformi kompletnog obrazovnog sistema i školskih udžbenika, vraćanju mladih na polja i u radionice, podsticanju njihovog kreativnog stvaralaštva i kritičkog razmišljanja.

„Kod mladih je potrebno obrazovati emocije. Stoga je potrebno izmeniti i nastavni kadar i zaposliti samosvesne i empatične učitelje, koji drže do svog integriteta, čuvaju svoje moralne vrednosti i mentalno su zdravi“, naglašava ova psihološkinja. „Samo se na taj način ovom našem bolesnom društvu može pomoći da ozdravi.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android