„Crnčugo, ciganko, ubij se, ubij se", reči su vršnjaka jedanaestogodišnje Saše Ferer, devojčice kubanskog porekla koja živi u Bosni i Hercegovini. Ika Ferer Gotić kaže da je njena kćerka Saša već šest godina suočena sa raznom uvredam, verbalnim omalovažavanjem i fizičkim napadima, zbog čega je nekoliko puta menjala škole.

Iako je već mnogo puta istupala u javnosti ukazujući na ovaj problem, Ikin vapaj shvaćen je ozbiljno tek nakon što je Sašha pokušala samoubistvo. „Reagovalo je Ministarstvo obrazovanja Kantona Sarajevo. Na osnovu ovog slučaja, donesena je odluka o načinu postupanja, odnosno, precizirano je da školska uprava snosi odgovornost u slučaju nasilja i govora mržnje. No, to je naišlo na negativnu reakciju škole iz koje sam potom ispisala dete. Nisu bili spremni preuzeti odgovornost za događaje u školskom dvorištu. Roditelji zato moraju dobro razmisliti o tome kome ostavljaju svoje dete. Kasnije su pokrenute i neke inicijative u Federalnom parlamentu", kaže Ika Ferer Gotić.

U slučaj su uključeni policija i služba za socijalni rad, ali je nakon ispisa Saše iz škole „sve stalo". „Osim ljudi, roditelja i savesnih građana, država zbog korupcije u obrazovnom sistemu nije spremna pružiti podršku ugroženoj deci i roditeljima. Naprotiv, krivica se prenosi na žrtvu i roditelje, što je u civilizovanim i naprednim društvima davno prevaziđeno i zabranjeno", kaže naša sagovornica.

Veličanje ratnih zločina

Nažalost, govor mržnje u BiH nije retka pojava. Prisutan je u politici, medijima, na društvenim mrežama, sportskim i drugim manifestacijama, uz parole poput „Nož, žica Srebrenica", kojima se veličaju najteži ratni zločini. U BiH su govor mržnje i pretnje u javnim istupima koristili i visoki politički zvaničnici. „Nemojte da mislite da nećete odvesti BiH u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rata ovde", govorio je Radovan Karadžić najavljujući rat u BiH.

Nakon rata, govor mržnje u BiH se manifestovao i kroz negiranje genocida i drugih presuđenih ratnih zločina, a potom i prava na izučavanje grupe nacionalnih predmeta u školama i upotrebu imena maternjeg jezika. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je govorio da je za „RS neprihvatljivo da joj sude sudije muslimani", dok je ordenjem odlikovao najsurovije ratne zločince. Posredstvom medija, poruke su stigle do krajnjih korisnika izazivajući željeni efekat.

Kolumnista banjalučkog portala „Buka" Dragan Bursać kaže da je govor mržnje „simbioza nepismenosti i nemuštosti u medijima, na društvenim mrežama i lokalnim politikama". „Dabome, drugačije je artikulisan i izražen, ali uvek ga karakteriše ta apriorna isključivost i vređanje. Svi oni koji se koriste govorom mržnje znaju da neće biti sankcionisani. A, nedostatak sankcija, nažalost, dodatno truje javni prostor u BiH", kaže Bursać za DW.

Društvene mreže

Novinar sarajevskog „Oslobođenja" Đorđe Krajišnik smatra da je liberalizacija javnog prostora, tačnije pomeranje sfere masovnog informisanja na internet i popularne društvene mreže, u potpunosti izmenila i pitanje govora mržnje. „Svojevrsna anonimnost i mogućnost kreiranja profila pod lažnim imenima, na forumima i društvenim mrežama otvorila je prostor za različite mogućnosti ispoljavanja negativnog i pretećeg sadržaja. Međutim, internetski prostor u slučaju BiH ni u kom pogledu ne bih razdvajao od onoga što su zvanični, mejnstrim mediji. Budući da još uvek većina stanovništva neguje kulturu tradicionalnih medija (radija i televizije), sve ono što se putem tradicionalnih elektronskih medija prenese uspostavlja se kao izvesna inicijalna kapsula za reakcije na društvenim mrežama i forumima web portala", kaže Krajišnik za DW.

On veruje da je u BiH razvijena i mreža „botova" koji za potrebe političkih stranaka orkestrirano proizvode netrpeljivosti i sukobe na društvenim mrežama. „Čini mi se da su društvene mreže i slični mediji samo prostor na kojem se u doslovnom smislu reflektuju svi veštački kreirani sukobi u BiH, te da se i internet danas koristi pre svega za zastrašivanje i manipulaciju strahom", kaže Krajišnik.

Poruke verskih poglavara

Govora mržnje ima i u obraćanjima verskih poglavara. Urednik Religijskog foruma BHRT-a Dejan Garić, ipak, primećuje da je poslednjih nekoliko godina retorika verskih lidera „ublažena". „U ratnim, i prvim poratnim godinama, još su bili redovni istupi koji su se lako mogli okvalifikovati kao govor mržnje, u kome se upozoravalo vernike na 'one druge' i na opasnosti koje potiču od onih koji veruju drugačije. Danas, dve decenije kasnije, takve reči su ipak izbledele i donekle ublažene, ali još nisu potpuno nestale. U istupima verskih lidera valja razlikovati one koji su globalno prepoznatljivi, verske vođe na nacionalnom nivou, od onih koji deluju na lokalnom nivou, lokalnih paroha, imama i župnika. Na nacionalnom nivou jasan je pomirljiv ton, koji javno poziva na suživot, dok na lokalnom nivou još uvek imamo govore koji ne priliče uvek duhovnim vođama, onima koji bi morali pružati primer", kaže Garić za DW.

Ono što je danas najprimjetnije, jesu istupi verskih lidera prilikom velikih praznika, značajnih događaja i izbornih ciklusa. „Iza nas su upravo obeleženi praznici u katoličkoj i pravoslavnoj crkvi, uz koje su izrečene i prigodne poruke. Nije u njima bilo govora mržnje, ali ipak su kroz njih provučene i note netolerancije i rečenice kojima nije mesto u takvim prigodama. Možda je to i primetnije van granica BiH, kod nadbiskupa zagrebačkog kardinala Josipa Bozanića, koji u svojoj preduskrsnoj poruci svu pažnju pridaje nedavnoj deklaraciji o zajedničkom jeziku, proglašavajući je i pripremom za 'političke i vojne osvajačke pohode', upirući prstom u neistomišljenike."

"Slično se može primetiti i u vaskršnjoj poslanici Patrijarha srpskog Irineja, koji već nakon nekoliko uvodnih rečenica uvodi temu o abortusu, prozivajući nevladin sektor, nazivajući ih 'vajnim borcima za ljudska prava', i poput prethodnog primera, preteći upozorava. Neizostavna je i politička teza o Kosovu kao neodvojivom delu Srbije. Podsetimo se i prošlogodišnjeg direktnog poziva reisu-l-uleme Huseina Kavazovića uoči lokalnih izbora da se ne sme dopustiti da 'vlah' bude načelnik Srebrenice", ističe Garić.

Naš sagovornik tvrdi da su pomenuti slučajevi samo „kapi u moru" sličnih primera u kojima možda nema direktnog govora mržnje onako kako ga udžbenički zamišljamo, ali kroz koje se iznova provlači netolerancija i otpor prema neistomišljenicima, pripadnicima drugih nacija, religija i kultura. Sve to, kako ističe Dejan Garić, još uvek nije ona istinska duhovnost koja izvire iz stranica Kurana i Biblije, u kojoj su svi ljudi braća, u kojoj se okreće drugi obraz, i u kojoj se izričito kaže „ljubi bližnjeg svog kao samog sebe", pri čemu se ne naglašava da taj bližnji mora verovati, misliti i govoriti onako kao i mi.