Turci ne zaboravljaju uvrede tako lako. Samo pre nekoliko godina nosili su ne tako slavnu titulu „bolesnika“, kazao je nedavno ministar ekonomije Turske Zafer Čaglajan pogleda uprtog zapravo u Evropljane. A onda je to podvukao: „Oni koji su to tada govorili sada i sami leže na intenzivnoj nezi.“ Od kako je Bosfor 2001. preživeo privredni kolaps sada doživljava privredno čudo. Nekadašnji „bolesnik“ se katapultirao među 20 najrazvijenijih ekonomija sveta.

Sličnosti i razlike

Turski model uspeha je samo u jednom delu primenljiv u susednoj Grčkoj, članici Evropske unije. Uporedive su u obe zemlje dve izlazne mogućnosti: Turska je kao i Grčka zbog široko rasprostranjene korupcije i nepotizma dovedena na rub bankrota, i takođe u obe zemlje je privredna kriza dovela u pitanje celi politički sistem. I Ankari i Atini je bilo jasno da su zemlje slabe da se same izvuku iz blata. Pomoć kao i nepopularno mešanje iz inostranstva je ponekad neophodno.

Ipak, kada je reč o Turskoj i Grčkoj, metode i mogućnosti prevladavanja krize se značajno razlikuju. Za razliku od Grčke koja je članica evro-zone, Turska je mogla da devalvira svoju valutu i tako stimuliše ekonomiju. Takođe i na političkom polju je postojala ključna razlika. U Grčkoj za mnoge birače jednostavno nema alternative istrošenim političkim partijama. Dok je u Turskoj postojala nova politička snaga kojoj su birači u novembru 2002. dali šansu: Partiji za pravdu i razvoj (AKP) Redžepa Tajipa Erdogana. I onda je radikalni novi početak je bio omogućen.

Udvostručeni prihodi građana

Najveći ekonomski uspeh AKP u prvim godinama na vlasti bilo je održavanje političke stabilnosti i odlučnost u sprovođenje paketa reformi koje je s Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) dogovorila još prošla vlada. To je Turskoj omogućilo pristup nužnim kreditima, ali i modernizaciju privrede. Uspeh reformi dokazan je i u ovoj finansijskoj krizi. Turski bankarski sektor, koji je 2001. godine doživeo slom i potom ponovo postavljen na nove temelje uspeo je da se odupre svetskoj krizi bez većih posledica.

Vlada je istovremeno privatizovala turska državna preduzeća. Ta nova politika privukla je strane ulagače. Samo prošle godine u Tursku je iz inostranstva uloženo skoro 16 milijardi dolara. Pri tom su na važnosti dobili investitori iz arapskih zemalja. Kako bi ulagačima iz tih bogatih država bila olakšana kupovina nekretnina u Turskoj, parlament je nedavno usvojio i odgovarajući zakon.

Te su reforme u Turskoj rezultirale kumulativnim privrednim rastom od 59 odsto proteklih 10 godina, kaže Faruk Sen iz Tursko-nemačke fondacije za obrazovanje i naučna istraživanja (Tavak). Prihodi po glavi stanovnika su udvostručeni, u infrastrukturu je uloženo na milijarde evra. Uz sve te razlike u odnosu na Grčku, Sen smatra da bi ta zemlja mogla ipak izvući važne lekcije iz turskog iskustva: „Turska je investirala u proizvodnju, tako da je danas važan partner za međunarodnu automobilsku industriju.“ Proizvodnja igra važnu ulogu i za oko 5.000 nemačkih kompanija koje su u Turskoj otvorile svoje filijale. „Zemlja se ne može reformisati samo turizmom i trgovinom“, upozorava Sen.

Turskoj ne treba EU

Uspeh turske privrede doprineo je i turskoj samouverenosti, ali i povećao distancu prema Evropi. Evropska unija je, kako se smatra u Ankari, ekonomsko krizno žarištem koje bi moglo naštetiti Turskoj. Prema istraživanjima fondacije Tavak, samo još 17 odsto Turaka veruje u članstvo svoje zemlje u EU. 2004. godine je bilo 78 posto pristalica Evropske unije. Studija pokazuje da skoro četiri od pet ispitanika smatra da njihovoj domovini više nije potrebna Evropska unija.

Autori: Tomas Zajbert / Svetozar Savić
Odg. urednik: Nemanja Rujević