Grčki premijer Aleksis Cipras je proteklih nedelja u dva navrata pominjao zahtev da Nemačka plati ratnu reparaciju Grčkoj, i to kao „pitanje časti za Grčku i grčki narod“. Povod za to je bio završni izveštaj specijalne svepartijske komisije parlamenta. Tu se vrednost odštete za uništavanje, ratne zločine i prinudni kredit za vreme nemačke okupacije procenjuju na 270 milijardi evra. Detaljno se opisuju i mere kojima država želi da pitanje reparacije propagira u svetu: govori se o političkim zsedanjima u inostranstvu, o susretima parlamentaraca, o naučnim kongresima. Ne isključuje se ni mogućnost tužbe. To zvuči kao zaoštravanje konflikta koji je od završetka Drugog svetskog rata uglavnom potiskivan u drugi plan. Izjave predsednika grčkog parlamenta Nukosa Vutsisa za DW nagoveštavaju spremnost Atine da odustane od maksimalnih zahteva.

I Grčka je u Drugom svetskom ratu mnogo propatila pod nemačkom okupacijom. Desetine hiljada grčkih Jevreja su ubijene između aprila 1941. i oktobra 1945, najmanje 100.000 ljudi je umrlo od gladi, oko 100.000 kuća i stanova je uništeno. Čitava naselja su sravnjena sa zemljom, a njihovo stanovništvo – eliminisano. Za vreme okupacije, kompletna privreda i infrastruktura zemlje su uništeni, sirovine su konfiskovane i prebacivane van zemlje. Osim toga, 1942. je Grčka nacionalna banka prinuđena da okupatorima da beskamatni kredit od 476 miliona rajhsmaraka, što bi, prema grčkim proračunima, danas trebalo da odgovara sumi od 10,3 milijarde evra.

Neposredno posle rata, Grčkoj je Saveznička agencija za reparacije obećala odštetu od 25 miliona dolara u formi demontiranih industrijskih postrojenja. Godine 1949. osnovana je Savezna Republika Nemačka, a 1952/53. je održana londonska konferencija o dugovima. Grčka se, kao i većina drugih pogođenih zemalja, odrekla polovine svojih predratnih i posleratnih zahteva. Dogovoreno je da se rešavanje zahteva za reparaciju odloži dok se Nemačka ne ujedini i ne sklopi mirovni sporazum sa pobedničkim silama. Šezdesetih godina, ekonomski ojačana Savezna Republika Nemačka je sa 12 zapadnih država sklopila takozvani Globalni sporazum o nadoknadi, između ostalog sa Francuskom, Velikom Britanijom, Austrijom i Grčkom. Za građane Grčke, koji su „zbog rase, vere ili pogleda na svet“ bili pogođeni „nacionalsocijalističkim merama progona“, Bon je uplatio 115 miliona evra. I tada, i kasnije, grčke vlade su poručivale da je pitanje reparacije i dalje otvoreno i da će tako biti do sklapanja mirovnog sporazuma.

Da bi izbegle zahteve Grčke i moguća potraživanja Poljske i drugih zemalja, dve nemačke države su 1990, uz saglasnost četiri pobedničke sile – SAD, Velike Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza – zapečatile ujedinjenje takozvanim ugovorom „2+4“, a ne mirovnim ugovorom. O tome je bivši nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer u svojim „Sećanjima“ napisao: „Time smo oslobođeni briga od nepreglednih zahteva za reparaciju“. Taj stav se može kritikovati. Ali, da je ujedinjena Nemačka zaista morala da plati sve moguće zahteve zemalja koje su nacisti držali pod okupacijom, to bi značilo njen kraj, a svetska privreda bi bila doživela katastrofalnu havariju – tako to piše istoričar Gec Ali. A njegov frajburški kolega Ulrih Herbert smatra da se to pitanje „može rešiti samo moralno i simbolički“.

To važi utoliko više što rešavanje grčkih zahteva pravnim putem izgleda nemoguće. Tužbe pojedinaca koji su tražili obeštećenje su pred nemačkim sudovima odbacivane, a Međunarodni sud pravde u Hagu je, pozivajući se na međunarodno pravo, odbio da prizna odluke grčkih nacionalnih sudova protiv Nemačke. Doduše, grčka država bi mogla da tuži Nemačku pred haškim sudom. Ali, do suđenja bi moglo da dođe samo ako se Berlin sa njim saglasi. A to nije verovatno. Za nemačku vladu, tema reparacija je politički i pravno regulisana, i ona odbija sve razgovore o tome.

Atina zna da ima slabe pravne mogućnosti da ostvari svoje zahteve, i zato traži pregovore. Predsednik grčkog parlamenta Nikos Vutsis je za DW rekao da grčka strana ne želi da poveže to pitanje sa aktuelnim pregovorima sa Trojkom. Prošle godine je stvoren utisak da Grčka želi da izvrši pritisak na nemačku vladu kako bi Berlin omekšao svoju poziciju kada je reč o uslovima pod kojima Atina dobija kredite.

Nikos Vutsis, osim toga, kaže i da je zahtev od 270 milijardi evra samo „formalna kalkulacija“ i da je u pitanju reparacije „bitno moralno-političko priznanje“. Ekonomska dimenzija je, prema njegovim rečima, „tek na drugom i trećem mestu“ i može da se razmatra „samo do određenog stupnja“. Pre toga je, kaže, potrebno porazgovarati „o moralnim, istorijskim i humanitarnim aspektima“. Jedini eksplicitan zahtev na kome će Grčka i dalje insistirati jeste jedan prinudni kredit iz 1942. godine. Vutsis smatra da će dve vlade moći da razgovaraju o tome jer se radi o „knjigovodstvu“. još za vreme okupacije, Nemački rajh je počeo sa vraćanjem tog novca i tako priznao svoje obaveze.

Teško je proceniti hoće li se Berlin upustiti u to. Istoričar Haben Flajšer smatra da bi ona to trebalo da učini. Za razliku od isplate ratne odštete, vraćanje prinudnog kredita ne bi stvorilo presedan: „To je bio jedinstven kredit – samo u Grčkoj“. Takvu mogućnost je prošle godine nagovestio i nemački predsednik Joahim Gauk. On stvari vidi isto kao i nemačka vlada koja odbacuje isplatu reparacije. Ali, rekao je i da je „važno da zemlja kao što je naša, koja je svesna svoje istorijske odgovornosti, razmotri mogućnosti naknade“. Predsednik je tom prilikom poželeo da grčka strana postupa „obavezujuće“ – izgleda da je prvi korak u tom pravcu i učinjen.