Dašan Makavejev Mak je rođen 13. oktobra 1932. u Beogradu u Kraljevini Jugoslaviji. Studirao je psihologiju. Prvo je snimao dokumentarne filmove od kojih izdvajamo film „Parada" snimljen 1962. i mnogo kratkih filmova. Njegov prvi dugometražni igrani film „Čovek nije tica" (1965) već ga je učinio poznatim, ne samo u Jugoslaviji.

Godinu dana kasnije sledi „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T“. 

Prekretnicu u karijeri donosi film „Nevinost bez Zaštite" (1968) koji je na Berlinalu osvojio Srebrnog medveda - u kategoriji Specijalna nagrada žirija.

Taj uspeh je bio povod da Makavejev uskoro bude pozvan da bude član tog uglednog međunarodnog filmskog festivala.

Godina u kojoj u Berlinu nije bilo medveda

U analima festivala koji se od 1951. održava u glavnom gradu Nemačke, Makavejev će ostati upamćen ne samo kao nagrađeni sineasta i član žirija, već i kao glasni protivnik cenzure. Bilo je to 1970. godine, kada se Berlinale završilo pre vremena, i kada nisu dodeljne nagrade - jedini put u istoriji ovog festivala.

Radilo se o filmu „o.k" nemačkog režisera Mihaela Ferhofena koji je predsednik žirija, amerikanac Džordž Stivens, hteo da izbaci sa festivala. U filmu, koji je sniman u Bavarskoj, reč je o vijetnamskoj devojčici koju su silovala i potom ubila četiri američka vojnika. Stivens je film proglasio antiameričkim, smatrajući da krši pravilo festivala koji treba da pridonosi pomirenju naroda. Stivens je uspeo da za svoj stav pridobije dobar deo žirija, ali je Makavejev protestovao i sazvao konferenciju za štampu na kojoj je to nazvao cenzurom. Mnogi autori filmova su potom odlučili da povuku svoje filmove sa festivala, a sve se završilo tako što je na kraju ceo žiri Berlinala podeno ostavku, a festival par dana pre kraja - prekinut.

O fabrici snova

U jednom intervjuu koji je 2009. dao za tagescajtung (taz) iz Berlina Makavejev je odgovarajući na pitanje o njegovoj kritici vijetnamskog rata i o vezi između Holivuda i Pentagona, rekao:

„Ne postoji „veza" između Holivuda i Pentagona - to je isto telo i ista duša. Fabrika snova je arhaični mozak diva, čije se ruke i noge - vojni kompleks - kreću kao mesečari. Kao što svi znaju, Ronald Regan je „Ratove zvezda" Džordža Lukasa koristio kao vodič za Pentagon. Radi se samo o letenju, pritiskanju dugmadi i osećanju svemoćnosti. Svet kao fliper mašina. Divim se Americi. Amerika je oduvek bila moj san, kao što je san svih. Bez obzira na bilo šta loše u vezi sa SAD, to je zemlja slobode i poštovanja prema pojedincu".

Misterije organizma

Međunarodnu pažnju Dušan Makvejev je definitvno privukao filmom „WR - Misterije organizma" (1970). Film je posvećen kontroverznom Frojdovom učeniku Vilhelmu Rajhu (1897-1957) i prožet je stavom da su seksualno i političko oslobođenje neodvojivi. Milena Dravić u ulozi mlade komunistikinje Milene fascinirane idejama Vilhelma Rajha pokušava da objasni da klasna revolucija istovremeno mora biti i seksualna, dok njena prijateljica, Jagoda, koju tumači Jagoda Kaloper, seksualnu revoluciju istovremeno primenjuje u praksi. Legendarna je scena u kojoj Milena stoji na balkonu u dvorištu jedne austrougarske zgrade i uzvikuje: 

„Naš put u budućnost mora biti životno pozitivan. Drugovi, socijalizam i fizička ljubav, ne smeju biti u suprotnosti. Socijalizam ne može da isključuje ljudska zadovoljstva iz svojih programa. Oktobarska revolucija propala je na pitanju slobodne ljubavi."

Makavejev je dosledno radio na sredstvima montaže i dokumentarnih citata. Šupljem patosu realnog socijalizma on se suprotstavio sarkazmom tipičnim za strip. Fetiše potrošačkog kapitalizma predstavljao je kao smeće.

Godine 1972. se pojavljuje njegov film „Nedostaje mi Sonja Heni".

U tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji za jednog osnivača Crnog talasa u filmu ubrzo je postalo tesno. Film „Misterije organzima" je zabranjen, a režiseru je pretio zatvor. Godine 1973. odlazi iz Jugoslavije i živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je predavao na Harvardu. Makavejev je petnaest godina živeo i stvarao u inostranstvu.

Sweet Movie

U Kanadi je 1973. snimio „Sweet Movie", (Slatki film) koji je prvi put prikazan 1975. i koji se još uvek nalazi na listama cenzurisanih odnosno zabranjenih filmova u mnogim zemljama. U njemu se eksplicitno prikazuju tehnike radikalne seksualne psihoterapije, nasilje i nerazumljiv je za široku publiku.

Igrom slučaja, drugačije se to ne može objasniti, taj film je dospeo kao prilog kojim se pored folklora i hrane, Jugoslavija predstavljala u okviru Zimskog festivala u gradiću Narviku, na severu Norveške. Bilo je to februara 1981. u vreme kada je Dušan Makavejev boravio u Švedskoj i snimao film „Montenegro" koji je poznat i pod nazivom „Montenegro - o svinjama i biserima" ili „Balada o Lusi Džordan" i koji će iste godine u maju biti premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu.

O učešću Jugoslavije koja je te godine bila počasni gost-domaćin festivala Vinterfestuka, brinule su se zajednički ambasade Jugoslavije u Oslu i Stokholmu, a tada osamnaestogodišnja autorka ovog teksta se zatekla kao đak razmene u okviru programa Jugoslovensko - Norveškog društva i pomagala pri prevođenju za vreme priprema i tokom samog festivala. Bilo je predviđeno prikazivanje filmova, ali ništa konkretnije. Tako se desilo da sam posle simultanog prevođenja filma o prirodnim lepotama Jugoslavije u trajanju do sat ipo vremena, potpuno nepripremljena počela da na norveški prevodim i „Sveet Movie"  - koji sam gledala prvi put, kao verovatno i oni koji su taj film doneli iz Švedske ambasade. Prepuna bioskopska sala je brzo počela da se prazni, pa sam uskoro isključila mikrofon. Ostalo je samo troje ljudi - moji prijatelji.

Povratak kući

Dušan Makavejev je na drugom kraju sveta, u Australiji 1985. snimio „The Coca Cola Kid", koji je zajedno sa „Montenegrom" bio njegov najveći komercijalni uspeh.

Krajem osamdesetih godina, Makavejev se vratio u svoju domovinu. Nastaju filmovi „Manifesto" (1988) i „Gorila se kupa u podne" (1993).

 „Malo kasnije Jugoslavija se raspala u nizu krvavih ratova. Makavejev je prezirao nacionalističke političare i ideologe. Za sebe je rekao da je „Građanin sveta - i ostataka Jugoslavije," prenosi dpa u vesti o smrti legende filma.

Dušan Makavejev je pored ostalog bio član žirija filmskog festivala u Veneciji, dobitnik „Srebrne arene" u Puli, nagrade „Luis Bunjuel" u Kanu, „Srebrnog Hjuga" u Čikagu, nagrade „Zlatno doba" Belgijske kraljevske kinoteke, te „Filmska legenda" koju dodeljuje Festival filmova jugoistočne Evrope sa sedištem u Parizu. Makavejev je bio prvi i jedini Direktor festivala Evropskog autorskog filma u Kelnu (1990). Festival je ugašen iz finansijskih razloga.

Dušan Makavejev je umro 25. januara 2019. Iza sebe je ostavio saradnicu i suprugu Bojanu Marijan s kojom je bio u braku od 1964. godine.

Vest o njegovoj smrti preneli skoro svi najvažniji mediji na nemačkom jeziku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android