„Dobar dan, zar su vas pustili samu da dođete među nas kriminalce“, dočekuje me Stevan Đokić s kiselim osmehom na vratima kancelarije na Čukarici. On je predsednik Centra za bezbednost, istrage i odbranu DBA. Javnosti uglavnom nepoznata organizacija pažnju je dobila pre nekoliko dana kada je izašla sa predlogom formiranja „građanskih patrola“ koje bi, prema njegovoj zamisli, policiji bile ispomoć u održavanju reda.

U maloj kancelariji zid nakićen plaketama, zahvalnicama i značkama – od policijskih sindikata do CIA i njujorške policije. Stevan priča da ih je dobijao kao poklone tokom višedecenijskog rada o kojem govori vrlo neodređeno. Smešta se na stolicu i ponavlja „sad ćete me i vi razapeti“, a trojica mladića ostaju u kancelariji i sa znatiželjom prate razgovor.

„Građanska patrola bi, recimo, pomagala školskom policajcu“, počinje Stevan da obrazlaže predlog koji je uzdrmao javnost. Patrole bi, kaže, vodile računa da li je negde potreban novi pešački prelaz, saobraćajni znak, ali i nadgledale da li se neko sumnjiv mota oko dvorišta i „deci da prodaje drogu“. „To je sve prevencija. Dileri neće zalaziti u školska dvorišta ako znaju da će ih tamo neko videti i prijaviti policiji.“

„Ili da li se, recimo, manje od 200 metara od škole nalazi kladionica u koju đaci odlaze pa da to predoče nastavnicima. Ali oni mogu da jave ako se nešto drugo dešava, krađa, obijanje vozila“, dodaje Đokić na spisak mogućih zaduženja.

U patroli bi, priča Đokić, mogli da budu penzioneri iz sektora bezbednosti, oni koji su službu „časno napustili“ ili svršeni studenti bezbednosti. Bili bi prepoznatljivi po fluorescentnim prslucima s natpisom „Građanska patrola“, a opremljeni samo radio-vezom preko koje bi bili povezani sa operativnim centrom policije.

Preventivno „drukanje“

Koliko ljudi i na kojim mestima, kaže, utvrdilo bi se dodatnim analizama stanja na terenu, ali podvlači da članovi patrole ne bi imali ovlašćenja kakva ima policija. „Neće nikome da uzimaju saobraćajnu, vozačku i da pišu kazne. Morali bi da prođu edukaciju kako da što bolje opaze detalje koje će moći da prenesu policiji.“ U slučaju nasilja, kaže, ipak bi bilo dobro da mogu da reaguju, ali razradu tog dela prepušta policiji.

„To jeste drukanje, ali poenta je da tu decu izvedemo na pravi put. Deca nam odrastaju u nasilnike, u ljude u koji mogu da budu problematični, da budu kriminalci, da se bave mutnim radnjama, a to nam ne treba“, podvlači Đokić.

Može li životu u okvirima reda i zakona decu da podučava onaj ko se od reda i zakona u više navrata odmetao, prvo je pitanje koje se otvorilo u javnosti.

Premda ponosan na novi nadimak „patrolne šape“, zbog čega je već odštampao majicu sa tim simpatičnim crtanim likovima, Stevan Đokić u biografiji baštini niz nesimpatičnih trenutaka. On je više puta privođen – zbog lažnog predstavljanja, pronevere i razbijanja glasačke kutije.

Sada nam pokazuje dokaz iz MUP-a da nikada nije krivično osuđivan i tvrdi da je naučio lekciju. „Ja sam shvatio da sam uradio pogrešnu stvar i to pričam deci. Kažem im, ja sam znao nekad da napravim problem, vi to ne treba da radite, treba da uče na našim greškama“, kaže Đokić.

Međutim, ni oni koji su predlog podržali nemaju svetliju karijeru. Na tom spisku su predsednik Srpske desnice Miša Vacić, Nemanja Ristić koji je nedavno osuđen na sedam godina zatvora zbog učestvovanja u državnom udaru u Crnoj Gori, a ranije je osuđivan zbog brojni pretnji smrću, zatim Tomislav Lovreković, nekadašnji novinar koji takođe hapšen zbog pretnji i Vuk Mentović iz novoosnovanog policijskog sindikata Ujedinjenog kolektiva policije (UKP) koji je ujedno i član Srpske napredne stranke.

„Svima im je zajedničko da su u pitanju ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, činili ili podsticali na nasilje, a zabrinjavajuće je davati legitimitet takvim ljudima“, kaže za DW Milovan Nikolić, autor istraživanja „Gde živi ekstremizam“.

„DBA, kao i mnoge organizacije sa naše mape, pre svega ističu svoje humanitarne aktivnosti, te to koriste kao argument u slučaju bilo koje vrste kritike ili optužbe. Ali jasno je da pomoć ugroženom stanovništvu ili volonterski i neprofitni rad ovih udruženja nikako ne može biti opravdanje za opasne ideološke poruke koje ovi ljudi šalju“, ističe Nikolić.

Đokić tvrdi da može da utiče i na svoje saradnike, koje naziva braćom. „Ne znam da li ste primetili koliko je Miša Vacić u poslednje vreme dobar. On nije više konfliktan koliko je nekada bio, dobar je, sad je totalno u koloseku kako treba, ne preti nikome i to što pričamo da li je bio ovakav ili onakav… Jeste imao problem kada je LGBT zajednica ono organizovala, to jeste bilo pogrešno. Ali Miša je moj brat i ja ga se nikad ne bih odrekao“, priča Đokić.

„Ako me se sete, sete“

„Skandalozno je da taj predlog dolazi od ljudi koji imaju debele krivične dosijee i koji su poznati javnosti kao desni ekstremisti“, izričit je vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Filip Ejdus.

Međutim, od prvog pitanja kredibiliteta, kritike se u javnosti dalje račvaju po više osnova. Najviše je onih koje izražavaju bojazan da bi u zemlji pogodnoj za stvaranje novih Ilija Čvorovića tako nastala armija paranoika željnih da ih se „sete na Dan bezbednosti“.

„Mi nemamo tradiciju lokalnih građanskih patrola. Kod nas policija radi taj posao i ne vidim da je stručna javnost na osnovu neke kvalitetne analize došla do zaključka da nam je to potrebno za poboljšanje bezbednosti na lokalnom nivou“, kaže za DW Filip Ejdus. „Morali bismo da vidimo te analize, zbog čega policija takva kakva jeste ne može da reši izazove bezbednosti u lokalnoj zajednici, pa da se na temelju toga eventualno vodi javna rasprava da li nam je tako nešto potrebno, ko bi to sprovodio i koliko to košta.“

Ne mora da košta ništa, tvrdi Đokić. Za proces selekcije, kaže, bile bi nadležne opštinska uprava i policija, uz eventualnu pomoć civilnog sektora i organizacije poput naše, koje bi to radile bez naknade, a izmenama Zakona o volontiranju moglo bi da se omogući da ono bude besplatno.

„U uslovima zarobljene države to otvara još jedan problem“, smatra Ejdus. „Plašim se da bi to bio samo još jedan kanal za zapošljavanje partijskog kadra koji ne može da se namiri na drugim mestima, pa se zapošljava u građanskim patrolama koje bi zapravo bile partijska milicija”, dodaje on.

Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je inače da MUP nema nikakve veze sa inicijativom te nije dobilo nikakav predlog.

Kako je to u Teksasu?

Kao glavni argument, DBA koristi činjenicu da različiti oblici građanskih patrola već postoje u brojnim državama i daju rezultate. „U Americi pojedini gradovi imaju samo građanske patrole, i oni su otišli najdalje sa tom pričom. U Evropi: Mađarska, Belgija, Finska, Danska, Norveška a od nedavno i Švedska imaju građanske patrole koje su se pokazale kao odlična preventiva“, objašnjava Đokić.

DW raspitao se kako patrole funkcionišu u teksaškom gradu Grejpvajn, koji program sprovodi već godinama. Rukovodilac programa Džejson Keler objašnjava da je proces selekcije u potpunosti u rukama policije, koja organizuje i obuku u trajanju od skoro četiri meseca, a potom polaznici pohađaju i specijalističku obuku za posebna područja.

„Uslov је da oni koji apliciraju imaju više od 21 godine, da poseduju važeću vozačku dozvolu, da nemaju evidenciju o hapšenjima ili presudama za krivična ili prekršajna dela iz određenih grupa, da budu u dobroj fizičkoj spremi i imaju sposobnost i želju da volontiraju najmanje šesnaest sati u mesecu“, objašnjava Keler za DW.

Za svakog člana patrole obezbeđeno je osiguranje, a na raspolaganju im je i patrolno vozilo koje je jasno obeleženo. „Većina naših volontera su penzionisana lica zainteresovana da se nekako oduže zajednici. Neke dužnosti volontera su pomoć policijskim patrolama, biciklima i terenskim vozilima, pomoć u vođenju evidencije ili davanje informacija tokom radnog vremena“, navodi Keler.

„Oni su ograničeni na posmatranje i izveštavanje, kako ne bi doveli sebe u opasnost. Ne želimo da se volonteri angažuju u slučaju bilo kakve sumnjive aktivnosti, već zahtevamo od njih da u tom slučaju pozovu policiju.“

Međutim, uprkos pravilu koje nalaže da građanske patrole ne smeju da reaguju, dešava se da pripadnici patrola prekrše svoja ovlašćenja, zbog čega se o njima vode konstantne rasprave. Jedan od najpoznatijih primera je iz 2012. godine kada je na Floridi Džordž Cimerman pucao i ubio maloletnog Trejvona Martina, jer mu se učinio sumnjivim.

Uprkos svim rizicima i kritikama, Stevan Đokić navodi da od predloga ne odustaju. Tvrdi da su podršku dobili i od brojnih organizacija koje se bave bezbednošću, kao i pojedinih profesora. Kojih – o tome za sada ne govori. „Biće sve objavljeno, napravićemo veliku panel-raspravu i pozvati svakako i predstavnike opozicije“, kaže Đokić.

MUP-u će, dodaje, potom dostaviti zvaničan predlog, a pravosuđu tužbu za optužbe koje su ovih dana na njihov račun izrečene.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android